O trojkama

Oduvek sam mrzeo trojke. To je ona ocena koja nit smrdi nit miriše. Da sam naučio bolje, bila bi petica, a da nisam uopšte učio bio bi kec. I tako bih ja, k’o čovek, znao na čemu sam. Iskreno rečeno, s početka školovanja nisam ih ni dobijao, bio sam fino dete, al kako su krenuli gimnazijski dani tako se sve promenilo. Krenule su da pljušte iz matematike, fizike, iz latinskog, geografije, iz komšiluka, iz prijateljstva, iznenada… U bukvalnom, figurativnom, metaforičkom, prenesenom, u svakom mogućem značenju. Kako u dnevniku, tako i u medjuljudskim odnosima. Jedina, mada bitna razlika je u tome što ove prve kad sabereš pa podeliš dobiješ - prosek, a ove druge - presek. Presek u smislu da moraš da presečeš. Sam sa sobom. Prvo. Posle sa drugima. I trećima. Da računica bude kompikovanija (kao i uvek u matematici), prste upliće kombinatorika. Tako je i u životu. Postoje razne jednačine. Najteže su one sa više nepoznatih. Bar meni su bile. X i Y. Tako je i sa hromozomima. Tako je i sa Trojkama.



Dve ribe i frajer. Dva frajera i riba. Tri ribe. Tri frajera. Jel su ovo kombinacije ili varijacije? Na n-ti stepen? Mada, kad pogledamo kroz istoriju, nije da čovečanstvo nije znalo za trojke. Otac, Sin i Sveti Duh, tri praseta, Čehovljeve tri sestre, na kraju krajeva simbol srbovanja su tri prsta. Ali sve to nekako zvuči pitomo (dok ne pomenemo Snežanu i SEDAM patuljaka) dok to ne prenesemo u sexualnu konotaciju - onda zvuči divlje, a kad prenesemo u emotivnu konotaciju - onda zvuči nemoguće.



Nego da se ja vratim na matematiku. Uzmimo neki ceo broj. Recimo 100. Neka on simbolizuje tu Trojku. Kad pokušamo da ga podelimo na tri jednaka dela, na tri jedinke-pojedinca, dobijamo 33,333333… Znači dobijamo nepotpun broj. Ili u slučaju Trojki – nepotpunu jedinku, pojedinca. Pošavši od ove premise, mogu na njoj i da završim jer sam empirijski dokazao nepotpunost tzv. Trojnog odnosa. Ali život nije matematika. Matematika ne zna za toleranciju, žrtvovanje, požudu, zaljubljenost…

U svakom slučaju znam iz ličnih iskustava da ja to nisam mogao. Možda zbog svog velikog ega ili sujete, ali jednostavno nisam mogao. Činilo mi se kao da je onaj broj 100 bio podeljen među nama na 50, 30 i 20. Ili na 40, 40 i 20. Ja sam u oba slučaja imao 20. I nisam pristao na takva pravila. E onda je ostatak trojke to shvatio pa je krenuo u dvojku. Nasamo. I neka su. Nisam se naljutio. U ovom drugom iskustvu, gde je podela rodnih uloga bila drugačija, bilo je malo drugačuje. Ne mnogo. Radilo se o tome da je devojka spretno sedela na dve… stolice… pa je bio mir u “Troji”. Samo ću reći – svaka joj čast. Bilo je lepo dok je trajalo. Dok se nije udala.

Kao epilog, mogu reći sledeće: kome nisam dovoljan u krevetu, neću biti dovoljan ni u životu. Zato bolje odmah sve karte na sto.