I tako ja, kao i svi sveže diplomirani, nezaposleni ljudi koji se po vokaciji i dalje osećaju kao studenti, dangubim od ispijanja jedne kafe s drugaricom do ispijanja drugog piva sa drugom, od teretane do kuće i obratno. Pošto je litar goriva skup ko litar viskija, švercujem se GSP-om. Na železničkoj stanici, u 13icu ulazi momak i staje pored mesta gde ja sedim. Reebok klasik na nogama, šuškava airmax trenerka, duks na kom piše Grobari - Internetional Football Huligans, a u pozadini nacrtan neki zdudani čiča koji gazi na ašov među spomenicima. Nisam znao da su huligani započeli i internacionalnu promociju. Doduše posle onog prošlogodišnjeg svetskog nastupa u Italiji, verujem da se međunardna karijera nametnula kao neminovna. Takođe, shodno svojim predrasudama, nisam znao da barataju stranim jezicima, da se služe engleskim. Bilo bi mi za očekivati da pišu isključivo ćirilicom i da u slobodno vreme uče slaveno-serbski. Ali, eto, preko dukserice saznah da su poliglote. Opet, ranac na leđima mu je toliko tanak i čisto sumnjam da u njemu ima Mekmilanove udžbenike i rečnike engleskog jezika. Za razliko od njega – ja, sa svojim bekpekerskim rancem, u kom imam potrebština da bezbedno preživim ponovni potop biblijskih razmera, sa sve Servantesovog Don Kihota u njemu, vodom, opremom za teretanu itd. delujem ko sa druge planete. Po huliganskoj nomenklaturi kretena – verujem da sam ko benzen-3-fosfat u nomenklaturi aromatičnih ugljovodonika. Suviše komplikovan da bih bio shvaćen.
Spojene obrve, nisko čelo, pogled mu bistar isto koliko i pamet. Ušao, i počela je blejkica. Priča dobija na težini onog trenutka kada je dotični ugledao iznad sebe na tramvajskom plafonu crvenu nalepnicu na kojoj piše „Delije“. E sad, verujem da je to osećaj k’o kad bi vampira ter’o da drži glogov kolac optočen srebrom i gleda u Sunce. Ne može. To je jače od njega. Kosi se sa ideologijom. Sad će baš on mirno da stoji, a iznad glave mu ovekovečeno prkosi naziv rivalskog kluba – ne može huligan da bude mazohista, to je oksimoron. A nađavola upadosmo u neku saobraćajnu gužvu. Vidim ja, znoji se huligan, iskočila mu vena-kenjara na onom malom čelu - nije dobro čoveku. Počeo da se osvrće oko sebe, gleda da li ga neko posmatra i nekako sramežljivo podiže ruku i poče da grebe ivice ciganjske nalepnice. On je gulio mučenik dok mu se svih deset noktiju nisu izlistali. Kad je shvatio da je nalepnica (mamu joj je*em) krvnički zalepljena, skide ranac i izvadi skalpel. Po mojoj proceni, on je neko devedes...deseto godište. Nije punoletan sigurno. Pa u kojoj školi dozvoljavaju deci da nose skalpele?! Možda u dizajnerskoj, grafičkoj, arhitektonskoj, ali moji stavovi puni predrasuda o huliganima mi govore da je dotični ili iz MOC-a ili iz Končara. Nema treće. On je čup’o, strug’o, propinj’o se na prste, upir’o se i znojio ne bi li upropastio tu nalepnicu. E sad, na toj zvezdaškoj nalepnici ispod je pisalo nešto na grčkom. Engleski znam – grčki ne znam. Ispade sad huligan iz MOC-a veći poliglota od mene?! Možda to što piše na grčkom je nešto što ga nervira. Možda dečko ima sportski duh pa mu ne smeta što piše Delije, nego mu baš to na grčkom razdire hipo-tRalaLALA-mus. Otkud znam, možda grešim dušu, dečko je možda vukovac, bio prvi na republičkom iz recitovanja, piše sonete, a ja tako prema njemu...
E Srbijo, međ šljivama. Nećeš ti u Evropu sve dok ti se deca rukuju pesnicama a potpisuju palcem.
No comments:
Post a Comment