O babama/dedama

Baba/deda je svaka inividua starija od prihvatljivog broja godina. Otežano se kreće, neki primerci te vrste se ni ne kreću sopstvenim lokomotornim aparatom, ali uz odovarajuća protetička pomagala uspevaju da se od tačke A domognu tačke B. Loše vide, loše čuju, al sve dobro znaju. Muče ih hipertenzija, osteoporoza, reuma, demencija, prostata. Napada ih Alchajmer. Zastupam teoriju da nakon prihvatljivog broja godina babe postaju dede, a dede babe. To preciznije znači da u tim godinama pol nije bitan jer ih ne određuje. Dakle, nastupa transrodnost. Svi su spori, dosadni, džangrizavi, neupućeni, plačljivi i sumnjičavi.



Imam babu. Mislim dedu. Znači babu. Nebitno. Radmila Stevanović, koju od milošte zovem Rajka, Rajkana, Radica, R., Radža, Devojčica, Lepotica, Mrvica. Ima 110kg, hladnu trajnu na glavi, protezu u glavi i ima mobilni. Zaboravlja ga češće nego što se na njega javlja. Ima i Negovana. To joj je partner. Kako ona kaže „druže se“. On ima mnoooooogo više od prihvatljivog broja godina. Vozi juga. Jedu ko mećave. Njih dvoje u tandemu počiste astal brže nego popisna komisija.

Ona i ja se slažemo ko dva cimera. Ode od kuće kad oće, vrati se kad oće. Dodjem kući kad oću, odem od kuće kad oću. Niko nikog ništa ne pita. Ona nije klasična baba. Ona je jedna avagardna baba. Mislim deda. Ima jedna zjednička stvar babama, odnosno dedama, i cimerima. Što manje provodiš vremena sa njima, bolje se slažete.



Nije lako nositi tolike godine, a kamoli tolike kilograme. Pogotovo na kolenima koje je uhavtila reuma. Padne pa jedva ustane, polomi protezu na krastavac, posoli kafu, javlja se na daljinski upravljač, obuva različite čarape... al meni je sve to šarmantno. I mnogo je volim. Kad budem imao više od prihvatljivog broja godina voleo bih da budem tako dobar deda kao što je ona. I da imam tako dobrog unuka kao što sam ja. Starost ne mora da bude ni ružna ni teška ako znaš i tada da se iskreno smeješ životu (a da ti ne ispadne proteza).