„Nisam dovoljno hrabar da budem kukavica“ A. T.

Za koga ja uopšte pišem ovo što pišem? Zašto imam potrebu da ovo bilo ko pročita? Da budem dovoljno iskren a plitak, pa da kažem da se radio o samodokazivanju, željom za hvalospevima... Nije samo to. Uostalom, ko mi garantuje da ću dobiti hvalospev? Napisati nešto pa dati na uvid nekome, upitati nekoga za sud, nije ništa drugo nego imati hrabrosti da se suočiš, prvo sa ogledalom, a onda sa sudijom. Ukoliko nekome nije bitno šta si ti napisao, a želiš da čuješ upravo mišljenje te osobe koja odbija da pročita... sta tada raditi? Pitati se zašto neće da pročita ili jednostavno pustiti da bude tako kako jeste. Na kraju krajeva da li treba da me zanima mišljenje osobe koja ne želi da pročita šta pišem, makar se u tekstu radilo o njoj samoj.

Hajde, napišite svoje stavove u smislenu celinu pa je dajte drugima da pročitaju. Nemojte da budete sami sebi svrha. Nemojte da budete dovoljni sami sebi, i da mislite da možete da napišete nešto samo kad biste to poželeli. Hajde. Nosite se kako sa pohvalom, tako i sa kritikom. Ovako, ćuteći, samo imate znanje da kritika postoji, ali joj se ne izlažete. Vi ste ustvari obučeni na nudističkoj plaži. Svaki jebeni dan idete na nudističku plažu i tamo sedite obučeni.

Kad se sve sabere i oduzme, ključna reč su „muda“. Imamo li ih, ili ne?! Ovo je više retoričko pitanje, zato ne njega ne očekujem odgovor. Čak ni od samog sebe. Nije bitno dati odgovor na njega, već ga postaviti sebi u pravom trenutku. Ne radi se ovde samo o pisanju i čitanju, niti o sebi i drugima, radi se o životu vrednom življevnja. U svom filmu, koji nosi naziv po meni, ja sigurno neću biti statista... Ovo je moj život i živeču ga punim plućima. Bez straha. Prvenstveno bez straha od sebe, zatim od drugih. Nije dovoljno samo da srce kuca, vec da ponekad i zastane. Tek toliko da znamo da je tu. Tad nam je lakše, jer sigurno znamo da smo živi. I da živimo.

O putu

Sve je bilo lepo dok sam bila samo namera. Čista i bezgrešna. Tada, tada je sve delovalo naivno i paučinasto. Sada, nakon svega, sa otupelim osećanjem ravnodušnosti mogu reći da ne vredi žalititi za prošlošću.

Napravili su me sa velikom ljubavlju. Nije im trebalo dugo. Par zamajaca, zatim malo glačanja potezima gore-dole, i na kraju glazura. Rodila sam se u rukama majstora. Otelotvorena šakama smrtnog boga. Drvodelje. Onda sam neko vreme stajala u izlogu, željno čekajući da usrećim upravo onoga kome sam bila namenjena. Dete.

Ja sam šarena, drvena, mala puška u izlogu prodavnice igračaka. Odnosno, to sam bila. Ponosno sam se dala u ruke malom čoveku plavih očiju i skerletnih obraza. Uveselila sam mu dan, a to je velika stvar za jednu igračku, i za jedno dete. Uveče me je nežno spustio pokraj svog kreveta. Zaspala sam malo posle njega. U jednom deliću sekunde, negde pred jutro, bez moje volje našla sam se u tuđim šakama. Bile su grube i pune žuljeva. Nisu bile sitne i mirišljave kao što su bili dlanovi mog malog gazde. Mlatile su mnome, držeći me čvrsto obema rukama. U trenutku više nisam bila igračka. Bila sam batina. Pijani otac tukao je svoje dete igačkom koju mu je juros kupio. Glasno sam vrištala iz ruku nasilnika, borila sam se, nisam želela da nanosim bol nevinom biću, ali mene niko nije čuo. Cepala sam dečiju kožu od siline udaraca. Natapala sam se dečijim suzama. Osećala sam kako tupi udarci o leđa deteta odzvanjaju prostorijom. Onda me je bacio u stranu.

Nakon toga nikada se više nijedno dete nije poigralo sa mnom. Dečakova majka me je sutradan bacila u đubre. Sada, visim na grudima jednog monaha. Našao me je i svojim perorezom od mene napravio krstić.

Da sam sama svoj put birala, verovarno bih izabrala drgačije. To više nije ni toliko bitno.

O hot line-u

-Zvao me lekar danas. Kaže da... Kaže da je narastao. Da je operacija suvišna. U ovom trenutku. I... I kaže da ne izlazim iz kuće jer... jer svakog trenutka može da se dogodi... da se dogodi... znač već...
-Oh, Stiv, jako mi je žao... Ne znam šta bih ti rekla... Zaista... Osim da bih volela da sam tu da te zagrlim i olakšam ti ovaj trenutak...
-Hvala ti... Rekao je da neće boleti. Da će tumor dovesti do odumiranja čelija u mozgu i da ću samo zaspati... Kao što zaspim svake noći. Pitao sam ga da li da pozovem Samantu...
-Stive!
-...da dođe da bude pored mene...
-Stive!
-...kad dođe trenutak...
-Stiv... Znaš da je to nemoguće...
-Izvini Rejčel, ili kako god da se već zoveš... Ja ovde umirem. Valjda mogu da pozovem koga ja hoću da bude kraj mene kad moja smrt bude došla po svoje.
-Stive, razmem te...
-Ma kurac ti razumeš. Kurac razumeš. Boli te dupe za mene. Glumiš mi saosećajnost preko telefona, a kad prekinemo, zaboravićeš da smo ikada i razgovarali. Znam ja takve kao ti...
-Stive, zaista mi je žao, ali dobro znaš da sam te od početka opminjala da ovo shvatiš onako kako jeste. Stive... Samanta je mrtva. Mrtva je već sedamnaest godina. Zašto sebe i dalje zavaravaš da će ti se vratiti?
-Opa! Za promenu, ovaj put se sećaš našeg poslednjeg razgovora.
-Stive, sećam se skoro svakog našeg razgovora. Čujemo se svaki dan.
-Rejčel ... ja te volim.
-I ja... tebe volim. Na poseban način. Na naš način.
-Rejčel, kada se to bude dogodilo... kada budem...
-Oh, Stive, molim te, prestani...
-Ne, ne. Pusti me. Kada budem umro... molim te, dođi u Teksas, na groblje, i donesi mi...
-Buket gerbera. Hoću Stiv, već sam ti obećala.
-Hvala ti.
-Stive, hoću da znaš da si (tu tu tu...)
-Rejčel! Rejčel, da li me čuješ?! Rejčel!!!
-„Ovo je Vruća žica. Dobili ste opako vruće i napaljene cice. Za ragovor sa Lili pritisnite taster 1. Za vreo razgovor sa Lindom pritisnite taster 2. Za nevaljale priče sa Rejčel pritisnite taster 3. Na tasteru 4 čeka vas napaljena Nina. Za povratak u glavni meni pritisnite taster taraba.“
-Rejčel?! Halo?! Rejčel?

O babama/dedama

Baba/deda je svaka inividua starija od prihvatljivog broja godina. Otežano se kreće, neki primerci te vrste se ni ne kreću sopstvenim lokomotornim aparatom, ali uz odovarajuća protetička pomagala uspevaju da se od tačke A domognu tačke B. Loše vide, loše čuju, al sve dobro znaju. Muče ih hipertenzija, osteoporoza, reuma, demencija, prostata. Napada ih Alchajmer. Zastupam teoriju da nakon prihvatljivog broja godina babe postaju dede, a dede babe. To preciznije znači da u tim godinama pol nije bitan jer ih ne određuje. Dakle, nastupa transrodnost. Svi su spori, dosadni, džangrizavi, neupućeni, plačljivi i sumnjičavi.



Imam babu. Mislim dedu. Znači babu. Nebitno. Radmila Stevanović, koju od milošte zovem Rajka, Rajkana, Radica, R., Radža, Devojčica, Lepotica, Mrvica. Ima 110kg, hladnu trajnu na glavi, protezu u glavi i ima mobilni. Zaboravlja ga češće nego što se na njega javlja. Ima i Negovana. To joj je partner. Kako ona kaže „druže se“. On ima mnoooooogo više od prihvatljivog broja godina. Vozi juga. Jedu ko mećave. Njih dvoje u tandemu počiste astal brže nego popisna komisija.

Ona i ja se slažemo ko dva cimera. Ode od kuće kad oće, vrati se kad oće. Dodjem kući kad oću, odem od kuće kad oću. Niko nikog ništa ne pita. Ona nije klasična baba. Ona je jedna avagardna baba. Mislim deda. Ima jedna zjednička stvar babama, odnosno dedama, i cimerima. Što manje provodiš vremena sa njima, bolje se slažete.



Nije lako nositi tolike godine, a kamoli tolike kilograme. Pogotovo na kolenima koje je uhavtila reuma. Padne pa jedva ustane, polomi protezu na krastavac, posoli kafu, javlja se na daljinski upravljač, obuva različite čarape... al meni je sve to šarmantno. I mnogo je volim. Kad budem imao više od prihvatljivog broja godina voleo bih da budem tako dobar deda kao što je ona. I da imam tako dobrog unuka kao što sam ja. Starost ne mora da bude ni ružna ni teška ako znaš i tada da se iskreno smeješ životu (a da ti ne ispadne proteza).