BOG DA Nas vidi!

Danas je Momak X u Meku na Slaviji prišao stolu za kojim su sedeli Momak Y i sa njim stariji u mahagoni ofarban gospodin. Momak X je upitao Momka Y da li može da mu kaže šifru sa svog fiskalnog računa koja otvara vrata toaleta. Tada ga je Momak Y udario pesnicom u nos iz sve snage, isti mu polomio, oborio ga na zemlju, seo na njega i tukao dok nije došlo obezbeđenje.

Da se razumemo na početku – kriv je Momak X! Zašto? Šta ima bre da kenja po gradu i da tu prilazi ljudima i zapitkuje da svi znaju ’de je poš’o. Nek kenja u svoja četiri zida, sebi na dlan ako hoće, a ne po gradu. Šta?! Pa sledeće je da ovom jadnom Momku Y priđe neko da ga pita koliko je sati, pa ’de je ta i ta ulica, pa će svi onda hteti nešto da pitaju... E pa ne može. Fiziološke potrebe?! Kakve bre fiziološke potrebe. To bre ne postoji. To su sve izmislili ovi pederi sa zapada. Moj deda nije znao šta je pojam fiziološka potreba. Tad nisu postojali ni pubertet ni klimaks ni fiziološke potrebe. Mislim, možda je i postojalo, al niko o tome nije pričao, nije se žalio na to, nije tražio opravdanja za svoje postupke zbog toga. Danas bre svi kukaju, traže svoja prava čak i kad im se kenja...

Ma za sve su krivi Amerikanci mamu i jebem glupu. Mekdonalds je satanistička ekspozitura te nacije (koja je tikva bez korena) u našoj državi. To je bre zavera. Nagojili su svoju decu pa sad oće i našu da upropaste. Smislili šifre da ne može da se uđe u wc. Zamisli budale. Oni su izmislili i sidu i antraks i AH1N1, sva ta govna su nam došla od njih. Nema bre ništa slađe nego da se pokenjaš u govnjivi čučavac u javnom srpskom wc-u. Tako je kenjao i Miloš Obilić, tako su kenjali i Karađorđe i Hajduk Stanko i šta im je falilo. Ameri izmislili wc šolje koje se same peru, sušače ruku, mirišljave pumpice, i ko zna kakva još sranja. Nisu ludi ovi Talibani što ih terorišu.

Doš'o pandur i pita ovog što je dobio batine odakle je. Kaže mu da je iz Nikšića. Pa nek ide u Nikšić pa tamo nek kenja ’de ’oće bre, a ne doš’o ovde po mom Beogradu da mi se šeta. Uf, sad mi žao što ga nije još više prebio.  

Lustracija za kvaziumetnike, sloboda narodu!

Nit sam kritičar, nit je koga briga da čita moje kritike, znam to, al nit je film Srđana Dragojevića „Parada“ dobar film, pa su svi opet pohrlili da ga gledaju. Guraju se ljudi u redovima, gaze jedni druge, skupljaju pare po nedelju dana za kartu i male kokice, al svi idu da ga gledaju. A kad ga odgledaju, izraz lica im je ko da im je neko prdnuo pod nos. A zašto im je izraz lica ko da im je neko prdnuo pod nos? E pa to ću da pokušam da objasnim.

Kao prvo, najtužnije od svega je to što su glumci u Srbiji počeli da se dele u tri grupe: Šotrini, Dragojevićevi i nesvrstani (čitaj – nezaposleni).  Pojam audicije je potpuno obesmišljen i one više ne postoje. Kod Šotre se zna da će glavne uloge igrati Sloboda, Vojin i njihovi kumovi, a kod Dragojevića Kojo, Goran Jevtić, nesretni Švaba sa Evom Ras i slična ekipa. Ostali nezaposleni snimaju reklame za praškove, uloške i kojekake sokove. Da se razumemo, u takvoj atmosferi nema umetnosti.

Glavni utisak je da Dragojević nije umeo da se dogovori sam sa sobom da li da prdne il da stisne. A to se vidi od tematike filma, preko vođenja radnje, preko određenih kadrova pa sve do završetka. Jel komedija ili tragedija ili melodrama? Ili je sve to? Ja bih rekao da je pokušaj da bude sve to, a na kraju je ispalo ništa. Film ima dve priče: priča o gay paradi i priča o trenutnoj atmosferi između naroda na Balkanu nakon ratova. On je pokušao da spoji te dve priče toliko banalnim argumentom, a to je ludo zaljubljeni bivši krimos koji želi da napravi fenomenalnu svadbu za svoju dragu.

Film je polarizovan, i na taj način izgubio je umetničku širinu koju je, da je bilo sreće i pameti, mogao da ima. Svi pederi su šareni, naperlitani, sa torbicama preko ramena, feminizirani, sa nekim idiotskim frizurama, a svi protivnici parade su ćelavi, nacionalisti, sa ožiljcima po glavi, nadrogirani itd. Da se razumemo, to u realnom životu nije tako. Ima ljudi koji su protiv parade, koji su intelektualci, koji nisu nasilnici, a isto tako ima pedera koji nisu ženskasti i lezbijki koje nisu muškarače.

Bitnije je da se u kadru vidi Dunav osiguranje, Roda supermarket, Puma ili Prva Droid, nego kakva je gluma, i uostalom, kad vidiš da glumica neprirodno drži mobilni u rukama samo zbog toga da bi se video natpis Prva Droid na pozadini telefona, tad shvatiš da je komercijalizacija pojela umetnost. Da su sponzori bitniji od poruke filma, da reditelj više obraća pažnju na tamo neku klauzulu u ugovoru o pojavljivanju nekog brenda, nego na glumce... e tad ti lepo dođe da ispovraćaš one kokice koje si papreno platio ko da su pohovane u jarebicinim jajima, i tražiš sve pare nazad, pa da lepo izađeš iz bioskopa i pokloniš ih prvom cigi koji ti se na semaforu nakači na šoferku.

Na kraju završavamo holivudskom patetikom i suznom baricom u oku tragično stradalog pedera koji je okusio sudbinu Brisa Tatona. Poenta je da u filmu nema ničeg novog. Nijedan huligan neće preispitati svoje stavove i postupke  nakon odgledanog filma i nijedan peder neće poverovati da će neki huligan promeniti stavove, jer je film, realno krš.

Čak sam uspeo da primetim da je Koja smršao, a najveću korist od cele ove jebestvenije zvane Parada je izvuko Tarmi Rićmi. Ukratko: Napumpan film koji se samo zarad profita bavi aktuelnim provokativnim temama, koji objedinjujući glumce sa exYu prostora pokušava da se probije u region i na taj način ošiša što više ovaca, koji plitkim nazovi umetničkim slikama uspeva da ukalja i ono malo kvalitetne glume koju naši glumci poseduju. Ako slučajno umetnička policija juri Dragojevića – možete naći okrivljenog u našim frižiderima.

Ako moj blog slušajno požele da čitaju braća Hrvati, a ne razumeju šta sam napisao, nije nikakav problem, prevešću ga na Hrvatski.

People-metri Vs. Animal-metri

Bilo je dana kad sam održavao svoju mentalnu higijenu... To su bili dani kad nisam gledao televiziju. Povrh svega, to su bili dani kad sam živeo sam. Sada su dani moje mentalne kontaminacije.  Pasivan sam gledač televizije. Povrh svega, sada su dani kad više ne živim sam. Vratio mi se otac gastarbajter. Nije patriota, ali se izgleda uželeo srpskog jezika, humora i kiča. Primio se na sve one lako varljive tv formate aka rijelitije od Sve za Ljubav, preko Bračnog sudije, Večeri sa Onim čovekom, pa do Radnih akcija i Njenog Novog Ti. U naletima moje brbljivosti, nažalost, nailazim na njegovo ućutkavanje. I tako ja, hteo-ne hteo, ućutkan, bez sagovornika, ostajem primoran na medijsko silovanje u kom moj otac, između mene i televizora, postaje neka vrsta posrednika – makroa.

Dok je RTS ponovo sa ponosom predstavljao seriju ponovne rekordne gledanosti, a Pink dozvolio brkatom Šapčaninu da svoju emisiju posveti raspravljanju o veličinama i proporcijama muških polnih organa, na b92 je bila emisija uz koju sam plakao. Ganula me do kosti. Može da priča ko šta hoće o b92, ali ta televizija je jedino svetlo za samosvesne, kulturne, pristojne ljude u ovoj tami srednjevekovne Srbije. Tema emisije je bila hraniteljstvo a gost je bila Esma Redžepova koja je ceo svoj život posvetila hraniteljstvu i gajenju ostavljene dece. Ne bih da prepričavam emisiju, samo bih citirao Esminu izjavu: „Ja sam zakleti kosmopolita. I najotrovnija zmija može da pređe granični prelaz bilo koje zemlje bez pasoša.  Zato cenim životinje više nego ljude.“

Tamo negde na drugom kraju sveta, oglasilo se neko Svetsko udruženje za zaštitu životinja koje je donelo neku novu deklaraciju savetodavnog karaktera u kojoj kažu da se aktivno zalažu za očuvanje ekosistema i životinjskih vrsta koje se mogu spasiti. Pande, beli medvedi, bengalski tigrovi,  beloglavi supovi – ispušili ste ga. U 21. veku nema nade za vas. Sad vas ostavljamo da dostojanstveno izumrete, jer to već duže vreme pokušavate, a mi ćemo se posvetiti očuvanju hormonski nagruvanih kokošaka i genetski modifikovanih krava, jer od njih imamo koristi...

Tamo negde na drugom kraju Srbije, oglasila se neka mala stranka za zaštitu ljudskih prava koja je pokrenula neki pokret za preokret u kom kažu da se zalažu za očuvanje ekonomije i prosperiteta onog dela srpskog društva koji se može spasiti. Nevini Srbi na Kosovu, manastiri pod zaštitom UNESCO-a, žitna polja i plodne oranice – ispušili ste ga. U 21. veku nema nade za vas. Sad vas ostavljamo da dostojanstveno izumrete, jer to već duže vreme pokušavate,  a mi ćemo se posvetiti očuvanju očuvanog dela teritorije, jer od toga imamo koristi...

Kroz gusto granje

Čitam ovih dana, razvlače ovu jadnu J. Lo. po žutoj štampi, ko što su proletos našu Natašu Bekvalac. Kao, J. Lo. se tobože naljutila na Viktoriju Bekam zato što se ova videla na piću sa njenim bivšim mužem Mark Entonijem. E sad, nameće mi se pitanje – kako se pametnica nije naljutila na Pitbula zato što je posle dueta sa njom, snimio duet i sa Mark Entonijem. Kakvi su to dvostruki aršini, neprincipijelnost?! Estrada – šarada. Na neki morbidan način se radujem što je naša Nata ipak prisebnija. Ona se devojka žestoko naljutila na našu poznatu spisateljicu i uglednu voditeljku Jelenu Bačić – Alimpić jer je u svoju renomiranu emisiju „Dobro veče Srbijo!“ pozvala njenog bivšeg supruga Danila Ikodinovića, a ne nju. Tako i treba! Svi oni su, kao, kućni prijatelji. Da ne bude zabune, mislim na Jelenu i Natu sa jedne, i Viktoriju i Dženifer sa druge strane. Verujem da bi se, nakon ovih prijateljskih previranja i razmirica, bolje slagale Jelena i Viktorija kao izdajnice sa jedne strane, i Nataša i Dženifer kao žrtve sa druge strane. Polako, živi bili pa videli, sve je moguće (osim drvenog šporeta i broda od šećera).

E sad, vođen jednostavnom dedukcijom, a poučen primerom iz pasusa iznad, jedna druga stvar mi nije jasna. Ako je Boris Tadić izdajnik svoga roda, naroda, otadžbine, KAKO je Tomislav Nikolić uspeo da ne bude izdajnik nakon izdaje ideologije svog kuma dr. Vojislava Šešelja?! Srbijo, kakvi su ti to dvostruki aršini??? Ajd što Dženifer tamo negde u belom svetu ne zna šta su principi, šta me briga, verovatno ne zna ni koji je glavni grad Danske, ali ti Srbijo – najlepša bajko Srbijo, zašto si slepa, zašto si nekima majka, a nekima maćeha. Pa taj Tomislav je jeo žito sa Šeljevog slavskog astala, krstili su decu jedan drugom, zajedno se kizali po korama od banane dok nam je skupština bila smetlište. Šta bi sa onom izrekom u Srba „Bog je na nebu – na zemlji kum“? Ovaj čovek rek’o „Izvini“ i proglasili ga izdajnikom, a ovaj drugi ostavio kuma da trune u zatvoru, pogazio ideološka i bratska i stranačka obećanja i prošao nekažnjeno. Još i pridobio glasačko telo otkad je osnovao novu stranku. Pa to glasačko telo verovatno nema glavu, da je ima, malo bi istom i mućnulo.

Da bi se strasti smirile kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou, moralo je da se pojavi arbitražno telo. To telo je uspelo da pomiri tradicionalne vrednosti sa avangardom i mejn strimom, uspelo da spoji ćirilicu sa latinicom, premosti jaz između istoka i zapada, šatora i klubova, airmaxa i starki. To telo se zove Zorica Marković, a vođena perjanicom „pesma nas je održala – njojzi hvala“, u saradnji sa Pitbulom, priprema novu pesmu za sve vesele duše i kosmopolite, dakle Zorica Marković feat. Pitbull – Lijte Kiše Over Me. ŽIVELI! 

Rođen loš

I tako ja, kao i svi sveže diplomirani, nezaposleni ljudi koji se po vokaciji i dalje osećaju kao studenti, dangubim od ispijanja jedne kafe s drugaricom do ispijanja drugog piva sa drugom, od teretane do kuće i obratno. Pošto je litar goriva skup ko litar viskija, švercujem se GSP-om. Na železničkoj stanici, u 13icu ulazi momak i staje pored mesta gde ja sedim. Reebok klasik na nogama, šuškava airmax trenerka, duks na kom piše Grobari - Internetional Football Huligans, a u pozadini nacrtan neki zdudani čiča koji gazi na ašov među spomenicima. Nisam znao da su huligani započeli i internacionalnu promociju. Doduše posle onog prošlogodišnjeg svetskog nastupa u Italiji, verujem da se međunardna karijera nametnula kao neminovna. Takođe, shodno svojim predrasudama, nisam znao da barataju stranim jezicima, da se služe engleskim. Bilo bi mi za očekivati da pišu isključivo ćirilicom i da u slobodno vreme uče slaveno-serbski. Ali, eto, preko dukserice saznah da su poliglote. Opet, ranac na leđima mu je toliko tanak i čisto sumnjam da u njemu ima Mekmilanove udžbenike i rečnike engleskog jezika. Za razliko od njega – ja, sa svojim bekpekerskim rancem, u kom imam potrebština da bezbedno preživim ponovni potop biblijskih razmera, sa sve Servantesovog Don Kihota u njemu, vodom, opremom za teretanu itd. delujem ko sa druge planete. Po huliganskoj nomenklaturi kretena – verujem da sam ko benzen-3-fosfat u nomenklaturi aromatičnih ugljovodonika. Suviše komplikovan da bih bio shvaćen.

Spojene obrve, nisko čelo, pogled mu bistar isto koliko i pamet. Ušao, i počela je blejkica. Priča dobija na težini onog trenutka kada je dotični ugledao iznad sebe na tramvajskom plafonu crvenu nalepnicu na kojoj piše „Delije“. E sad, verujem da je to osećaj k’o kad bi vampira ter’o da drži glogov kolac optočen srebrom i gleda u Sunce. Ne može. To je jače od njega. Kosi se sa ideologijom. Sad će baš on mirno da stoji, a iznad glave mu ovekovečeno prkosi naziv rivalskog kluba – ne može huligan da bude mazohista, to je oksimoron. A nađavola upadosmo u neku saobraćajnu gužvu. Vidim ja, znoji se huligan, iskočila mu vena-kenjara na onom malom čelu - nije dobro čoveku. Počeo da se osvrće oko sebe, gleda da li ga neko posmatra i nekako sramežljivo podiže ruku i poče da grebe ivice ciganjske nalepnice. On je gulio mučenik dok mu se svih deset noktiju nisu izlistali. Kad je shvatio da je nalepnica (mamu joj je*em) krvnički zalepljena, skide ranac i izvadi skalpel. Po mojoj proceni, on je neko devedes...deseto godište. Nije punoletan sigurno. Pa u kojoj školi dozvoljavaju deci da nose skalpele?! Možda u dizajnerskoj, grafičkoj, arhitektonskoj, ali moji stavovi puni predrasuda o huliganima mi govore da je dotični ili iz MOC-a ili iz Končara. Nema treće. On je čup’o, strug’o, propinj’o se na prste, upir’o se i znojio ne bi li upropastio tu nalepnicu. E sad, na toj zvezdaškoj nalepnici ispod je pisalo nešto na grčkom. Engleski znam – grčki ne znam. Ispade sad huligan iz MOC-a veći poliglota od mene?! Možda to što piše na grčkom je nešto što ga nervira. Možda dečko ima sportski duh pa mu ne smeta što piše Delije, nego mu baš to na grčkom razdire hipo-tRalaLALA-mus. Otkud znam, možda grešim dušu, dečko je možda vukovac, bio prvi na republičkom iz recitovanja, piše sonete, a ja tako prema njemu...

E Srbijo, međ šljivama. Nećeš ti u Evropu sve dok ti se deca rukuju pesnicama a potpisuju palcem.

Iza duge.

Da se razumemo odmah na početku – nemam ništa protiv crne fotografije, ni protiv ljudi koji su se odlučili da je stave na svoj Facebook profil. Svi smo mi različiti i na različit način iskazujemo svoju saosećajnost. Neki su zakerala, traže dlaku u jajetu, mrgudi, pesimisti, a neki su poletni, optimisti, idealisti itd... U moru mogućnosti, niko nije nesvrstan. U zavisnosti od ličnih afiniteta i senzibiliteta, posegnuli smo (ili nismo) za tom zatamnjenom profil slikom. Ja je nisam stavio... Iz više razloga. Mislim da postoje drukčiji, intimniji i konkretniji načini da se pruži podrška tim ljudima kojima je potrebna. To menjanje profil slike mi deluje nakako suviše adolescentski, znate ono kad si klinac pa misliš da svojom bojom glasa možeš da menjaš svet... e tako i ovo... A najviše me iznerviralo, i to me onako baš mučki ujelo za živac kad sam video određene fb prijatelje koji su promenili sliku... One koji su nakon nesretne ’99, kad su ljudi izbegli sa Kosova, upravo te namučene ljude nazivali „Kosovarima“, a da zlo bude još veće i dan danas ih tako zovu... One koji ne znaju da nabroje pet gradova na teritoriji Kosova... One koji nikad nisu dinar uplatili u bilo koji humanitarni fond za gladnu decu s Kosova... One koji još uvek misle da su im izbeglice sa Kosova otele radno mesto u „njihovom“ Beogradu... One koji ne znaju da li je Gračanica na Kosovu ili na Fruškoj Gori, a veliki su vernici i pravoslavni Srbi... E tad mi je cela ta priča poprimila grotskne razmere potpomognuta pomodarstvom, lako varljivom patetikom i forsiranom empatijom... Ovaj post završio bih citatom pesme našeg pesnika:

„Moja ružna slika

ozarena lika

koju umnožavate u večeri i jutra,

to je slika vaše svesti i podsvesti.

To nisam ja, spolja,

to ste vi – iznutra.

Rulje bivših ljudi,

ubica i golja,

čopori robota i drugih monstruma,

palacaju na moje voćnjake i polja

i na moju belu kuću pored druma,

oko koje kao najlepše odive

cvetaju lipe, jabuke i šljive.

Ja ću da gledam,

a vi zažmurite,

inače će vam se oči rasprsnuti

od sjaja mog lica.

Samo, požurite:

Što pre me razapnete,

pre ću vaskrsnuti!“

B(L)ogdanove БРЕjking vesti

Vlada je rekonstruisana. Potpuno bespotrebno je urađen fejslifting i liposukcija babi koja će okreni-obrni umreti do kraja ove godine. Premijer Cvetković na titovski način pokušava da uveri gladne kako su ustvari siti. To čak i Krkobabić zna da ni u Etiopiji ne bi uspelo.

Zemlja je zastala sa rotacijom na par nano sekundi. Osa rotacije zemlje pomerena je za 25cm. Ostrvo u Tihom okeanu pomereno je za 20 metara. Poginulo je oko 15 000 ljudi. Preti nuklearna katastrofa. Japan je pogodio zemljotres od 9.0 stepeni po Rihterovoj skali i Piksija oterao iz Nagoje nazad u Srbiju.

Rijana, Bijonse i njima slični daju u dobrotvorne svrhe milione koje su zaradili pevajući na uvce Moameru el Gadafiju na njegovim zabavama ispod šatora. Izgleda da se u Americi ne zna za našu izreku „Posle jebanja nema kajanja“ (No regrets after fucking). Neda Ukraden i dalje stoji postojano i ponosno priča hvalospeve epskog karaktera o dotičnom zločincu. Ako Libija dobije epilog Ruande i Balkana pomenuta pevačica će verovatno biti svedok na suđenjima u Haškom kazamatu, stacionirana u Sheveningenu. Dok se to ne desi, Neda izbacuje moje drugarice iz separea po klubovima Beograda.

Jugonostalgija drma region. Svako ko kaže da nije tako – laže. Kao sociološki eksperiment rijeliti programi to dokazuju. U pandemiji istih shvatamo da nam mozgove ispiraju kojekakvi feniksi koji doleću u Beograd kako iz pravca Đevđelije tako i iz pravca Triglava. Pokušaji da se isti proteraju iz zemlje ispostavljaju se nemogućim.

U Kolubarskom basenu bager-viljuškar radio 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji i tako pune tri godine. Niko od rukovodećih organa nije kontaktirao Ginisovu knjigu rekorda. Nisu imali vremena – brojali su pare.

Đoković oduvao Troickog u Indian Velsu, Ivanovićeva oduvala Jankovićevu.

Mečka Božana zajebala celu naciju. Iako je izašla iz pećine i dalje je hladno. Period dok je bilo toplo je ustvari bio „moša“.

Ekskluzivna vest: U Beogradu postoji najstarije studentsko pozorište na svetu. AP „Branko Krsmanović“. Sledeće godine slavi 90 godina postojanja. Gledajte predstave, uživajte u umetnosti – sačuvajte svoju dušu.

Otvoreno pismo komšijama iliti Pusti vodu da govna odu u epizodi Neighborhoods from Hell

Pre nego što krenete da čitate ovaj post razmislite da li imate dovoljno jak želudac da podnesete iznešene činjenice i sačuvate sadržaj istog unutar sebe.

Dobro bre seljačine mamu vam jebem, svi znamo da serete, al da li baš moramo da znamo i kako vam govna smrde??? Pa dokle ću više svake večeri da crkavam na putu iz kafane do kuće od smrada kojekavih ameboidnih komšija sa dobrom probavom. Seru ceo dan, napune septičku jamu, i onda lepo kad zađe sunce, a dao bog zimsko doba pa se rano smrači, puste svoje fekaije da teku niz glavnu ulicu, da mrznu na asfaltu kad je minus, da se deca klizaju i sankaju po tome, da se grudvaju ili jedu sneg, da fecesom oplemenjuju podzemne vode i podesećaju one koji su zaboravili kako miriše poljski čučavac.

Kapiram ja šta je to kad u'vati proliv. Svakome se dese takvi trenuci... Ali dobro bre, šta vi jedete kad vaš proliv traje već nedeljama i ceo komšiluk za to zna??? Koliki su vam koeficijenti inteligencije i bezobrazluka usrulje jedne sa punim crevima? Evidentno obrnuto proporcionalani jedan drugom.


Predležem da, kao preventivu smradu, lepo svi vi koji puštate svoja govna u komšijska dvorišta, opičite jedan međusobno-prekoplotski-support rimming. Taman da vam bulje budu čistije, a i jezici baš na mestu gde i treba da budu.

Kao najgori mogući komšija poslao sam desetak e-mailova nadležnim službama. Nismo pravna država to je činjenica, ali smo svakako nacija koja voli da zaviruje u tuđ prljav veš, stoga verujem da im neće trebati puno vremena da reše situaciju.

Nek mi je nazdravlje

Nije me bilo dugo... Imao sam ideju da za ovaj post napišem da li sam i koliko postao pametniji za ovo vreme koliko se nisam oglašavao, ali što više razmišljam kapiram da mi to neće poći za rukom :) Zato ću pisati sve gluposti koje sam uradio.

Oženio sam se. Lažno. Naprasno i iznenada. Odigralo se munjevitom brzinom. Morao sam da iskoristim priliku dok mi je tu ćale, koji je inače gastarbajter, taman da kane malo keša ;) Bio je tu i pop i dever i deveruše i zvanice i buklija i mladenačka torta. Doduše, nismo stigli da je isečemo jer smo se ponapijali :) Rekli su mi da sam sexy sa burmom na ruci ;)

Proslavio sam lažnu Novu godinu 5. decembra. (kad mogu lažno da se ženim što ne mogu i da čekam lažnu Novu godinu, tako je!) Interni naziv za istu je Konglomerijanska Nova godina. Završila se tako što sam pred jutro ušao u pekaru obučen kao Deda Mraz, sa pocepanim kostimom MEĐU nogama i vunenim čarapama NA nogama. Kao poklon ispod jelke dobio sam uramljenu sliku mene sa dedom kojim sam se slikao u Predejenima, zbirku sexy viceva, LADY speed stick i orbit žvake. Poklonima su hteli da mi indirektno kažu da sam gerijatrofiličar, koji je pritom sexualno opterecen i smrdljiv. Divno. Dodao bih samo da je Dijana upala iza kuće u rupu od revizije.

Rođendan sam proslavio u duhu petogodišnjaka, sa balonima, tortom u obliku hokejaša, trubicama, kapicama, žu-žuom, dečijim šampanjcem koji je mutirao u dunjevaču i Mandinim i Bajonetovim pesmama koje su mutirale u Dunju Ilić i JK. Na kratko se pojavila i Ceca majka nacije aka Sanda Krstić sa sve bodigarda i hordom nezadrživih fanova. Na poklon sam dobio sijaset kojekakvih stvari koje su vrlo funkcionalne ljudima kao što sam ja: pljoska u bibliji, kamasutra, vinkla, šrafcigeri itd.

U međuvremenu crko mi je motor na jugu. Shvatio sam nakon detaljnog razmatranja situacije da nema potrebe da menjam prevozno sredstvo već da promenim majstora. Tako sam od Mixa iz Šandrvana presao kod Tomislava u Veliki Borak. U pomoć mi je pritrčao brat o tekte, od milošte zvan Bajica (koji se razume u te kojekak'e motore, alnasere, karburatore, klocne itd.) i on je rešio situaciju u najbržem mogućem roku. Sad vozim na dve saobraćajne do registracije, koja je, uzgradbudirečeno, tek u septembru. Koji je pandur skrenuo pameću da gleda broj na motoru ako je jugo pašnjav kao što moj JESTE! Time se tešim.

Moram dodati još jednu nemilu situaciju koja mi se dogodila. Što bi Srbi rekli: Kad se natrti ono se i naguzi. Gorepomenuti Bajica, tačnije Nikola Jevtić je odlučio da sprovede korenite promene u svom životu, a jedna od tih promena ticala se i mene. Naime, kad je gorepomenuti otac gastarbajter ponovo otišao u inozemstvo, brat se brzopotezno pozicioniraio u blizini mene, tako da kažem, preselio se... i ugrozio moju dugo godina građenu privatnost i samostalnost. Da zlo bude grđe, gleda filmove o Džeki Čenu i čita ih naglas, škripi zubima dok spava, paušalno i hrče, puši ko Turčin, vređa mi familuju sa majčine strane, dok spava juri me po krevetu da me grli nogama itd. Jedino što u celoj priči valja je to što je alkoholičar i bludnik. I razume se u poluosovine.

Novu godinu sam dočekao u Sunsetu na adi. Bilo je divno i leglo mi je kao neka mentalna banja. Oporavio sam svoj mozak uz '80-te i malo domaćeg roka. Devojci koja nas je polivala pivom sam ukrao neku bundicu od nutrije kao znak kompenzacije za pretrpljeni stres, a od inventara sam pokupio par noževa i viljušaka koje sam poklonio drgarici Anki jer joj je 1.januara bio rođendan. Nakon X koktela i X duplih dunja, ujutru sam shvatio da je neka nekvalitetna vodka bila u koktelima. Al ja bih ih opet pio.

Od januraskog roka sam delimično dig'o ruke, bar dok ne proslavim sv. JovAna krstitelja, a posle kako čemo - lako ćemo. Kad se otreznim.