People-metri Vs. Animal-metri

Bilo je dana kad sam održavao svoju mentalnu higijenu... To su bili dani kad nisam gledao televiziju. Povrh svega, to su bili dani kad sam živeo sam. Sada su dani moje mentalne kontaminacije.  Pasivan sam gledač televizije. Povrh svega, sada su dani kad više ne živim sam. Vratio mi se otac gastarbajter. Nije patriota, ali se izgleda uželeo srpskog jezika, humora i kiča. Primio se na sve one lako varljive tv formate aka rijelitije od Sve za Ljubav, preko Bračnog sudije, Večeri sa Onim čovekom, pa do Radnih akcija i Njenog Novog Ti. U naletima moje brbljivosti, nažalost, nailazim na njegovo ućutkavanje. I tako ja, hteo-ne hteo, ućutkan, bez sagovornika, ostajem primoran na medijsko silovanje u kom moj otac, između mene i televizora, postaje neka vrsta posrednika – makroa.

Dok je RTS ponovo sa ponosom predstavljao seriju ponovne rekordne gledanosti, a Pink dozvolio brkatom Šapčaninu da svoju emisiju posveti raspravljanju o veličinama i proporcijama muških polnih organa, na b92 je bila emisija uz koju sam plakao. Ganula me do kosti. Može da priča ko šta hoće o b92, ali ta televizija je jedino svetlo za samosvesne, kulturne, pristojne ljude u ovoj tami srednjevekovne Srbije. Tema emisije je bila hraniteljstvo a gost je bila Esma Redžepova koja je ceo svoj život posvetila hraniteljstvu i gajenju ostavljene dece. Ne bih da prepričavam emisiju, samo bih citirao Esminu izjavu: „Ja sam zakleti kosmopolita. I najotrovnija zmija može da pređe granični prelaz bilo koje zemlje bez pasoša.  Zato cenim životinje više nego ljude.“

Tamo negde na drugom kraju sveta, oglasilo se neko Svetsko udruženje za zaštitu životinja koje je donelo neku novu deklaraciju savetodavnog karaktera u kojoj kažu da se aktivno zalažu za očuvanje ekosistema i životinjskih vrsta koje se mogu spasiti. Pande, beli medvedi, bengalski tigrovi,  beloglavi supovi – ispušili ste ga. U 21. veku nema nade za vas. Sad vas ostavljamo da dostojanstveno izumrete, jer to već duže vreme pokušavate, a mi ćemo se posvetiti očuvanju hormonski nagruvanih kokošaka i genetski modifikovanih krava, jer od njih imamo koristi...

Tamo negde na drugom kraju Srbije, oglasila se neka mala stranka za zaštitu ljudskih prava koja je pokrenula neki pokret za preokret u kom kažu da se zalažu za očuvanje ekonomije i prosperiteta onog dela srpskog društva koji se može spasiti. Nevini Srbi na Kosovu, manastiri pod zaštitom UNESCO-a, žitna polja i plodne oranice – ispušili ste ga. U 21. veku nema nade za vas. Sad vas ostavljamo da dostojanstveno izumrete, jer to već duže vreme pokušavate,  a mi ćemo se posvetiti očuvanju očuvanog dela teritorije, jer od toga imamo koristi...

Kroz gusto granje

Čitam ovih dana, razvlače ovu jadnu J. Lo. po žutoj štampi, ko što su proletos našu Natašu Bekvalac. Kao, J. Lo. se tobože naljutila na Viktoriju Bekam zato što se ova videla na piću sa njenim bivšim mužem Mark Entonijem. E sad, nameće mi se pitanje – kako se pametnica nije naljutila na Pitbula zato što je posle dueta sa njom, snimio duet i sa Mark Entonijem. Kakvi su to dvostruki aršini, neprincipijelnost?! Estrada – šarada. Na neki morbidan način se radujem što je naša Nata ipak prisebnija. Ona se devojka žestoko naljutila na našu poznatu spisateljicu i uglednu voditeljku Jelenu Bačić – Alimpić jer je u svoju renomiranu emisiju „Dobro veče Srbijo!“ pozvala njenog bivšeg supruga Danila Ikodinovića, a ne nju. Tako i treba! Svi oni su, kao, kućni prijatelji. Da ne bude zabune, mislim na Jelenu i Natu sa jedne, i Viktoriju i Dženifer sa druge strane. Verujem da bi se, nakon ovih prijateljskih previranja i razmirica, bolje slagale Jelena i Viktorija kao izdajnice sa jedne strane, i Nataša i Dženifer kao žrtve sa druge strane. Polako, živi bili pa videli, sve je moguće (osim drvenog šporeta i broda od šećera).

E sad, vođen jednostavnom dedukcijom, a poučen primerom iz pasusa iznad, jedna druga stvar mi nije jasna. Ako je Boris Tadić izdajnik svoga roda, naroda, otadžbine, KAKO je Tomislav Nikolić uspeo da ne bude izdajnik nakon izdaje ideologije svog kuma dr. Vojislava Šešelja?! Srbijo, kakvi su ti to dvostruki aršini??? Ajd što Dženifer tamo negde u belom svetu ne zna šta su principi, šta me briga, verovatno ne zna ni koji je glavni grad Danske, ali ti Srbijo – najlepša bajko Srbijo, zašto si slepa, zašto si nekima majka, a nekima maćeha. Pa taj Tomislav je jeo žito sa Šeljevog slavskog astala, krstili su decu jedan drugom, zajedno se kizali po korama od banane dok nam je skupština bila smetlište. Šta bi sa onom izrekom u Srba „Bog je na nebu – na zemlji kum“? Ovaj čovek rek’o „Izvini“ i proglasili ga izdajnikom, a ovaj drugi ostavio kuma da trune u zatvoru, pogazio ideološka i bratska i stranačka obećanja i prošao nekažnjeno. Još i pridobio glasačko telo otkad je osnovao novu stranku. Pa to glasačko telo verovatno nema glavu, da je ima, malo bi istom i mućnulo.

Da bi se strasti smirile kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou, moralo je da se pojavi arbitražno telo. To telo je uspelo da pomiri tradicionalne vrednosti sa avangardom i mejn strimom, uspelo da spoji ćirilicu sa latinicom, premosti jaz između istoka i zapada, šatora i klubova, airmaxa i starki. To telo se zove Zorica Marković, a vođena perjanicom „pesma nas je održala – njojzi hvala“, u saradnji sa Pitbulom, priprema novu pesmu za sve vesele duše i kosmopolite, dakle Zorica Marković feat. Pitbull – Lijte Kiše Over Me. ŽIVELI! 

Rođen loš

I tako ja, kao i svi sveže diplomirani, nezaposleni ljudi koji se po vokaciji i dalje osećaju kao studenti, dangubim od ispijanja jedne kafe s drugaricom do ispijanja drugog piva sa drugom, od teretane do kuće i obratno. Pošto je litar goriva skup ko litar viskija, švercujem se GSP-om. Na železničkoj stanici, u 13icu ulazi momak i staje pored mesta gde ja sedim. Reebok klasik na nogama, šuškava airmax trenerka, duks na kom piše Grobari - Internetional Football Huligans, a u pozadini nacrtan neki zdudani čiča koji gazi na ašov među spomenicima. Nisam znao da su huligani započeli i internacionalnu promociju. Doduše posle onog prošlogodišnjeg svetskog nastupa u Italiji, verujem da se međunardna karijera nametnula kao neminovna. Takođe, shodno svojim predrasudama, nisam znao da barataju stranim jezicima, da se služe engleskim. Bilo bi mi za očekivati da pišu isključivo ćirilicom i da u slobodno vreme uče slaveno-serbski. Ali, eto, preko dukserice saznah da su poliglote. Opet, ranac na leđima mu je toliko tanak i čisto sumnjam da u njemu ima Mekmilanove udžbenike i rečnike engleskog jezika. Za razliko od njega – ja, sa svojim bekpekerskim rancem, u kom imam potrebština da bezbedno preživim ponovni potop biblijskih razmera, sa sve Servantesovog Don Kihota u njemu, vodom, opremom za teretanu itd. delujem ko sa druge planete. Po huliganskoj nomenklaturi kretena – verujem da sam ko benzen-3-fosfat u nomenklaturi aromatičnih ugljovodonika. Suviše komplikovan da bih bio shvaćen.

Spojene obrve, nisko čelo, pogled mu bistar isto koliko i pamet. Ušao, i počela je blejkica. Priča dobija na težini onog trenutka kada je dotični ugledao iznad sebe na tramvajskom plafonu crvenu nalepnicu na kojoj piše „Delije“. E sad, verujem da je to osećaj k’o kad bi vampira ter’o da drži glogov kolac optočen srebrom i gleda u Sunce. Ne može. To je jače od njega. Kosi se sa ideologijom. Sad će baš on mirno da stoji, a iznad glave mu ovekovečeno prkosi naziv rivalskog kluba – ne može huligan da bude mazohista, to je oksimoron. A nađavola upadosmo u neku saobraćajnu gužvu. Vidim ja, znoji se huligan, iskočila mu vena-kenjara na onom malom čelu - nije dobro čoveku. Počeo da se osvrće oko sebe, gleda da li ga neko posmatra i nekako sramežljivo podiže ruku i poče da grebe ivice ciganjske nalepnice. On je gulio mučenik dok mu se svih deset noktiju nisu izlistali. Kad je shvatio da je nalepnica (mamu joj je*em) krvnički zalepljena, skide ranac i izvadi skalpel. Po mojoj proceni, on je neko devedes...deseto godište. Nije punoletan sigurno. Pa u kojoj školi dozvoljavaju deci da nose skalpele?! Možda u dizajnerskoj, grafičkoj, arhitektonskoj, ali moji stavovi puni predrasuda o huliganima mi govore da je dotični ili iz MOC-a ili iz Končara. Nema treće. On je čup’o, strug’o, propinj’o se na prste, upir’o se i znojio ne bi li upropastio tu nalepnicu. E sad, na toj zvezdaškoj nalepnici ispod je pisalo nešto na grčkom. Engleski znam – grčki ne znam. Ispade sad huligan iz MOC-a veći poliglota od mene?! Možda to što piše na grčkom je nešto što ga nervira. Možda dečko ima sportski duh pa mu ne smeta što piše Delije, nego mu baš to na grčkom razdire hipo-tRalaLALA-mus. Otkud znam, možda grešim dušu, dečko je možda vukovac, bio prvi na republičkom iz recitovanja, piše sonete, a ja tako prema njemu...

E Srbijo, međ šljivama. Nećeš ti u Evropu sve dok ti se deca rukuju pesnicama a potpisuju palcem.