Hod po poledici

Ležao sam pre par dana na krevetu u svojoj sobi. Prozor je bio otvoren i zavesa je lelujala po sobi od povetarca koji je duvao napolju. Ruke sam stavio iza glave i zatvorio oči. Zamišljao sam livadu na kojoj cvetaju bele rade i bulke. Trčao sam i gledao u svoja bosa stopala. Bila su prašnjava a pete su bile zelene. Imao sam bele pantalone, beli sako i crvenu košulju. Prema meni je trčala Tanja. Nosila je divnu nebo plavu haljinu a leva bretela joj se spustila na lakat. Haljina je bila providna tek toliko da sam mogao da joj naslutim obrise bradavica i grudi. Prišla je blizu i sklupčala mi se oko vrta. Vrteo sam se u krug dok mi je ona bila u naručju. Zamišljao sam kako se držimo za ruke i posmatramo zalazak sunca.

Juče sam sedeo pored prozora i gledao kako momci iz kraja igraju košarku na terenu koji se nalazi ispred mog stana. Njih desetorica su se okupili na sredini terena da se dogovore ko će sa kim da igra u ekipi. Kad su se dogovorili, petorica su poskidali svoje majice i spustili ih na klupu pored terena. Bili su mišicavi i snažni. Pod jakim suncem njihova tela su se znojila i svaki mišić bi im se još jasnije ocrtavao na telu. Dodirivali su se mokrim prsima boreći se za loptu. Vikali su jedni na druge pokušavajući muški da se nadigraju. Jedan od njih imao je istetoviranog lava na levom ramenu. Imao je razvijene ruke, ramena i leđa. Bio mi je simpatičan i košarku je igrao sa puno tehnike i iskustva. Pratio sam njegove pokrete. Vodio je loptu promišljeno i bio je grub. To mi se sviđalo kod njega. Znao sam da se zove Goran i da struidira DIF.

Posle je došla Tanja. Sedeli smo u mojoj sobi i čitali viceve na internetu, pili hladan nes i pričali o književnosti. Ona voli ruske pisce i pesnike. Najvise voli Majakovskog i Ahmatovu. Kaže da niko ne ume bolje od njih da na sveden ali jasan način ukaže na suštinu u životima malih ljudi, smrtnika. Rekla mi je da voli da provodi vreme sa mnom i da često sanja moje oči. Prišla mi je polako, spoljašnjim delom šake dotakla moj obraz, zažmurila i nežno me pomazila. Zatim je otvorila oči, ruku spustila na moje rame i pitala me šta bih pomislio ako bi me poljubila. Nasmešio sam se i malo pocrveneo. Počela je da mi prilazi a ja sam zatvorio oči. Osećao sam toplinu njenih usana na nosu, potom na bradi i na svojim usnama. Poljubac je trajao dugo. Bio je tih, i ljubila me je sa puno strasti. Uzela je moju ruku i podigla je na svoje grudi. Nikada pre nisam bio blizak sa ženom. Nikada pre mi nijedna devojka nije prišla ovako blizu. Dugo smo se ljubili a onda je otišla. Bio je to moj prvi poljubac.

Te noći sam sanjao Gorana. Ne sećam se kako sam ga sanjao ali ceo naredni dan sam mislio o njemu. Meni je oduvek bila želja da igram košarku. Mislim da bih bio dobar košarkaš. Imam čak i loptu. Stoji mi ispod keveta pa je ponekad uzmem dok lezim, podignem visoko iznad glave i zamišljam da u sali punoj ljudi, u poslednjim sekundama utakmice trčim prema košu, zakucavam i tim poenom donosim pobedu svojoj ekipi. Svi mi pritrčavaju, ljube me i podižu. Na tribinama ljudi stoje i aplaudiraju mi. Onda otvorim oči i zagledam se u plafon.

Odlučio sam da kažem Tanji da više ne dolazi. Mislim da je ona divna osoba, ali neka ne gubi vreme sa mnom. Nije trebalo da me poljubi. Sada je gledam na drugačiji način. Mogla je da mi bude dobra prijateljica sa kojom razgovaram o književnosti i političkoj situaciji u zemlji, o filozofiji i mnogim drugim stvarima, ali ona je izabrala nešto sasvim suprotno. Sve je pokvarila. Iako sam joj uzvratio poljubac, nisam uživao dok me ljubila.

Danas me je majka izvela u park. Dok smo se vraćali kući gurala me je u kolicima i video sam Gorana. Bio je sa devojkom. 

Sutradan

Osećao se smrad ustajalog stajskog đubreta pomešan sa mokraćom. U levom uglu štale krava je otelila tele koje je ležalo ispod njenih zadnjih nogu u lokvi krvi. Niz kovrdžavo krzno mu se slivala žuta sluzava tečnost i razvlačila se sve do trule slame koja se nalazila na podu. Krava se zatim okrenula i svojim modrim jezikom olizala novorođenče dok je ono pokušavalo da se pridigne na svojim krhkim nogama.

Ispred štale se nalazio orah. Pod njim stajalo je šestoro ljudi obučenih u crno. Uz orahovo stablo bio je nagnut krst od hrastovog drveta. Na njemu su kratkim ekserima ukucana slova imena pokojnika, godina rođenja i godina smrti. U tom trenutku iz kuće su četvorica krupnih muškaraca iznela kovčeg u kojem je ležao pokojnik. Na kućnom pragu su zastali i spustili ga tri puta tako da on dotakne prag, zatim su niz par stepenika sneli pokojnika u hladovinu ispod oraha i postavili kovčeg na dve drvene hoklice tako da  pokojnikova glava bude okrenuta ka istoku. Sveštenik je završio opelo i povorka se uputila ka groblju.

Raka je bila duboka, a njene stranice od ilovače prošarane mladim korenjem. Nekoliko metara u pozadini nebu se dizao visoki bagrem. Tri grobara su stajala pored iskopane rupe sa kapama u rukma i pogledom uprtim u zemlju. Bili su tu od jutra.

Spustili su kovčeg pored rake i jedan od četvorice muskaraca koji su izneli pokojnika iz kuće prišao je i stavio pokopac na sanduk, dok je drugi doneo čekić i eksere. Postavio je ekser na gornju stranu sanduka i hitrim i snažnim udarcem zabio ga u kovčeg do pola. Zatim je ponovo zamahnuo čekićem i zakucao ekser do kraja. Tako je uradio na sve četiri strane sanduka. Kovčeg je polako spušten u raku a grobari su u šake uzeli lopate, popeli se ne gomilu iskopane zemlje i poceli da je svlače u rupu. Zemlja je silovitom snagom padala na daske a tup zvuk teških udaraca u poklopac sanduka počeo je da se širi grobljem. Ljudi su se okretali i laganim koracima krenuli ka izlazu. Grobari su ostali poslednji da zabodu krst u zemlju i slože nekoliko buketa cveća na humku.

Gazda je sutradan izveo kravu i tele na ispašu u njivu koja se nalazila ispod kuće. Dok je krava mirno pasla razigrano tele je skakutalo oko nje, nemirno i uporno tražeći sisu. Bio je smiraj dana i crvena svetlost širila se po vidokrugu. Dan je bio kao i svaki drugi...

Na dnu čaše malo mutne vode

Zašto je Boris otišao? Nije mu ovo prvi put da to čini, ali do sada se uvek vraćao. Otišao bi na par dana, kako on kaže, da provetri glavu. Evo, navršava se druga nedelja kako nije kod kuće. Zvala sam malog Aleksandra kuma Živkovog da ga pitam da li je video mog Borisa, njih dvojica se druže, i rekao mi je da ga je poslednji put video pre desetak dana u kraju kako razgovara sa protom Ilijom.

Muke sam ja mučila sa mojim Borisom. Dva puta sam se porađala da bih njega rodila. Da, prva beba mi je umrla na porođaju. Isto je bio muško. Nisam ga ni grlila, ni ljubila, a volela sam ga. I još ga volim. Palim mu sveću za pokoj duše svaki put kad odem u crkvu. Ja ga zovem Miloš. Ponekad ga vidim u snu. Vidim ga kako je već vojnik, ima redenik oko pojasa i nosi pušku ispod levog ramena. Čujem da se glasno smeje ali ne uspevam da mu uhvatim lik pogledom. Onda mi priđe bliže, skoro da mu osetim dah, i dubokim glasom kaze mi: “Majko?!”, i taman da ga zagrlim kad se začuju pucnji u daljini, a ja se prenem iz sna. I tako jutro dočekam budna. Posle takvog sna retko kad mogu da zaspim, ili ako zaspim onda sanjam pokojnog svekra Ljubisava koji me zove da idem sa njim. Uvek sanjam njega, u pocepanoj beloj lanenoj košulji i čakširama kako trči prašnjavim šorom i nosi plavu kovertu. Govori mi sav uplašen da je važno.

Nego da vam kažem ja za mog Borisa. Bio je bolešljiv dok je bio mali. Vodila sam ga kod svih lekara, lečili su ga, ali ga nikako nisu izlečili. Jedan put, kad je moj Boris imao sedam godina, odevla sam ga u selo iza Mionice kod travara. Nije mu mnogo pomogao ali je Borisu ipak bilo malo bolje. Morala sam da ga kupam bogojavljenskom vodicom svakog utorka kad je pun mesec i da mu dajem nedeljom izjutra da pije malo rasola u koji pre toga stavim bosiljak da odstoji tri dana. Prvih meseci ništa se nije primećivalo. Isto je bio malaksao i modar oko očiju. Kada je granulo prvo zubato sunce o Mitrovdanu videla sam da je Boris bolje. A kada je napunio desetu, iznenada ga napala visoka temperatura. Sećam se kao da je juče bilo, a napadao neki sneg, pravi Jovanski mraz. Videli smo da dete bunca i pozvali komšija Peru da nas odveze u Zrenjanin u bolnicu. Tamo smo ostali mesec i po dana. Borisa su operisali, imao je velikih problema sa očnim pritiskom i kazu doktori da na levo oko nikada neće videti. Pre dve nedelje stigao mu je poziv za regrutaciju i mi smo ga sakrili da ga ne vidi, pa će Milosav ići u vojni odsek da objasni kakva je situacija.

Vrzmaju mi se često neke crne misli po glavi. Boli me što me moj Boris nikada ne vikne “Mama”, nego me stalno zove Desanka. Ako mu treba para onda mi kaže “Deso”. Čini mi se kao da me ne voli. Čak i kad je bio dete zvao me po imenu, nikad mama, a to me  peklo i kidalo. Učila sam ga kad ostanemo sami da Milosava zove taja a mene majka. Milosava kadkad i vikne tata, a mene uvek Desanka. Kupio mi je lane za 8.mart crvenu kutiju za dugmad i dao mi je, a ja sam se kroz suze zahvalila. Držim je na vitrini pored ikone svetog Luke, naše krsne slave, i svako jutro kad se pomolim bogu, setim se kad me moj Boris zagrlio i poljubio u čelo dok mi je davao poklon. A suze ne mogu da zaustavim.

Pre dve nedelje, na dan kad je Boris otišao, ispričala sam Milosavu i njemu za doručkom san koji sam ponovo sanjala baš prethodne noći. Onaj o Milošu i svekru Ljubisavu. Rekli su mi da sam im dosadna sa svojim snovima i da prestanem da im svako jutro pričam sta sam sanjala te noći. Ja sam se malo uvredila, ali ništa nisam htela da im kazem. Posle sam plakala dok sam prala sudove, i zarekla sam se da im nikad vise neću ispričati ni jedan svoj san.

Stigao je još jedan Lukindan, a Boris se nije vratio. Milosav je u kafani. Plakao je danas kad je video da nema sa kim da okreće slavski kolač. Mislila sam da će se Boris vratiti bar na slavu. Spremila sam orasnice koje on mnogo voli. Ove godine pada kisa za Lukindan. Evo već je ponoc, a ja sam sama. Čujem spolja korake i neko zove “Majko! Majko!” … MILOŠE!? SINE!!!

Mom bratu. Znam da čuješ.

Ni rod, ni pomozi Bog

Prijatelji su čudna bića. Kada tugu delimo sa njima, onda je duplo manja, a kada sreću delimo sa njima, onda je duplo veća... Tako je to sa pravim prijateljima. Neverovatno je to kako nastaju prijateljstva, na koje načine rastu, produbljiju se, a još neverovatnije kako se gase... Obično – prećutno. Nije toliko bitno KAKO, već ZAŠTO?!

Neka prijateljstva su kao triatlon... U jednom trenutku trčimo zajedno, u drugom jedno je na biciklu, drugo u bazenu. Prosto je tako. Neko trči brže, neko pliva bolje, uostalom, nije ni bitno ukoliko oboje nemamo želju da kroz cilj protrčimo zajedno.

Znate onu „Mačka je crkla, jel možemo i dalje da je zadržimo?“? Šta raditi kad „crkne“ prijateljstvo?! Ja sam za to da je bolje ostaviti mačku da počiva na miru, jer nema tog defibrilatora i te reanimacije koja će naterati mačku da zamjauče. Ako je dotična mačka još ispucala svih devet života koje je imala... tek tad nema pomoći.

Al neverovatni su "Anđeli". To su ona bića koja nam sa paperjastom lakoćom ušetaju u živote kad ih najmanje očekujemo, ponekad čak ni ne primetimo kad su prešli prag našeg srca, samo odjednom vidimo da su pod kožom. "Anđela" nema puno, nema ih često, nema ih svako, nema ih svuda. Ali se dese. 

Sve je na prodaju

„Deo vašeg sveta.“ – kakav dupeuvlački slogan. Ali ok, to i jeste poenta. Zamišljam ovakvu situaciju: sakupila se gomila štrebera oko staklenog stola u nekoj Delta staklenoj zgradi i nagvaždaju o nekoj ljudskoj psihologiji i smišljaju ovakve gluposti. Aham, kako da ne, deo našeg sveta a obrste nam novčanike pre nego što prođemo onu metalnu kapijicu što se vrti na ulazu svakog Maxija. Zelim im dugovečnu saradnju sa „našim svetom“. Dugovečnu koliko i Miroslavljevu i Milkinu.

„Imate prijatelje!“ – Ma nemojte... To je ono u fazonu „Samo vi telefonirajte, ne brinite, mi smo tu.“ Svi mi neutešni, usamljeni i bez socijalnog života naći ćemo prijatelja na šalteru Telekoma Srbije. Bolje da se ukokam odmah ako šalteruša treba da mi bude prijateljica. Znaš ono, nema nikog pored tebe, ali MTS ima neverovatnu ponudu da besplatno razgovaraš u mreži sve dok imaš dometa, pa zovi koga stigneš.

„Vaše reči vrede više“ – Super. Koliko? 10? 15? Dinara po minutu?

„Misli lepše. Vidi dalje.“ – Došli Norvežani da nam se prave pametni. 'Ajde molim te, ti ćeš da mi kažes kako da mislim i 'de da gledam. M'rš!

„Pusti korak“ – Ovaj slogan mi više ide uz maraton recimo, ili olimpijadu invalida...Nikako uz plazmu. Ovde čak ni najjačom maštom ne uspavam da naslutim dublju psihološku poruku... Svaka im čast.

„I'm lovin' it“ – Ja veću nekreativnost nisam video u životu. Pa da su bar raspisali onaj glupavi konkurs za slogan, ko što je Štark za ime krem bananice, (koju je preimenovao u „krem bananica“ – bravo!), verujem da bi se nešto pametnije smislilo. Još kad pomislim da je internacionalna kompanije, pa još veća bruka.

„Muškarci znaju zašto“ – Ili nisi muško, ili si glup... Šovinistički. Slogan mogu da preuzmu ovi iz LGBT organizacija. Potpuno je u tom fazonu.

„Jedan komadić i tamo ste.“ – Gde? Iniciraju gojaznost. Ljudi jedu i jedu i ne mrdaju nikuda.

„Ljubav na prvi zalogaj“ – Sećam se bio sam klinac kad mi je komšinica rekla da je pomislila da se radi o reklami za neki striptiz klub kad je pročitala ovaj slogan. Tad nisam shvatao zašto je to pomislila. Danas znam. Plus, znam da imam perverznu komšinicu.