Na dnu čaše malo mutne vode

Zašto je Boris otišao? Nije mu ovo prvi put da to čini, ali do sada se uvek vraćao. Otišao bi na par dana, kako on kaže, da provetri glavu. Evo, navršava se druga nedelja kako nije kod kuće. Zvala sam malog Aleksandra kuma Živkovog da ga pitam da li je video mog Borisa, njih dvojica se druže, i rekao mi je da ga je poslednji put video pre desetak dana u kraju kako razgovara sa protom Ilijom.

Muke sam ja mučila sa mojim Borisom. Dva puta sam se porađala da bih njega rodila. Da, prva beba mi je umrla na porođaju. Isto je bio muško. Nisam ga ni grlila, ni ljubila, a volela sam ga. I još ga volim. Palim mu sveću za pokoj duše svaki put kad odem u crkvu. Ja ga zovem Miloš. Ponekad ga vidim u snu. Vidim ga kako je već vojnik, ima redenik oko pojasa i nosi pušku ispod levog ramena. Čujem da se glasno smeje ali ne uspevam da mu uhvatim lik pogledom. Onda mi priđe bliže, skoro da mu osetim dah, i dubokim glasom kaze mi: “Majko?!”, i taman da ga zagrlim kad se začuju pucnji u daljini, a ja se prenem iz sna. I tako jutro dočekam budna. Posle takvog sna retko kad mogu da zaspim, ili ako zaspim onda sanjam pokojnog svekra Ljubisava koji me zove da idem sa njim. Uvek sanjam njega, u pocepanoj beloj lanenoj košulji i čakširama kako trči prašnjavim šorom i nosi plavu kovertu. Govori mi sav uplašen da je važno.

Nego da vam kažem ja za mog Borisa. Bio je bolešljiv dok je bio mali. Vodila sam ga kod svih lekara, lečili su ga, ali ga nikako nisu izlečili. Jedan put, kad je moj Boris imao sedam godina, odevla sam ga u selo iza Mionice kod travara. Nije mu mnogo pomogao ali je Borisu ipak bilo malo bolje. Morala sam da ga kupam bogojavljenskom vodicom svakog utorka kad je pun mesec i da mu dajem nedeljom izjutra da pije malo rasola u koji pre toga stavim bosiljak da odstoji tri dana. Prvih meseci ništa se nije primećivalo. Isto je bio malaksao i modar oko očiju. Kada je granulo prvo zubato sunce o Mitrovdanu videla sam da je Boris bolje. A kada je napunio desetu, iznenada ga napala visoka temperatura. Sećam se kao da je juče bilo, a napadao neki sneg, pravi Jovanski mraz. Videli smo da dete bunca i pozvali komšija Peru da nas odveze u Zrenjanin u bolnicu. Tamo smo ostali mesec i po dana. Borisa su operisali, imao je velikih problema sa očnim pritiskom i kazu doktori da na levo oko nikada neće videti. Pre dve nedelje stigao mu je poziv za regrutaciju i mi smo ga sakrili da ga ne vidi, pa će Milosav ići u vojni odsek da objasni kakva je situacija.

Vrzmaju mi se često neke crne misli po glavi. Boli me što me moj Boris nikada ne vikne “Mama”, nego me stalno zove Desanka. Ako mu treba para onda mi kaže “Deso”. Čini mi se kao da me ne voli. Čak i kad je bio dete zvao me po imenu, nikad mama, a to me  peklo i kidalo. Učila sam ga kad ostanemo sami da Milosava zove taja a mene majka. Milosava kadkad i vikne tata, a mene uvek Desanka. Kupio mi je lane za 8.mart crvenu kutiju za dugmad i dao mi je, a ja sam se kroz suze zahvalila. Držim je na vitrini pored ikone svetog Luke, naše krsne slave, i svako jutro kad se pomolim bogu, setim se kad me moj Boris zagrlio i poljubio u čelo dok mi je davao poklon. A suze ne mogu da zaustavim.

Pre dve nedelje, na dan kad je Boris otišao, ispričala sam Milosavu i njemu za doručkom san koji sam ponovo sanjala baš prethodne noći. Onaj o Milošu i svekru Ljubisavu. Rekli su mi da sam im dosadna sa svojim snovima i da prestanem da im svako jutro pričam sta sam sanjala te noći. Ja sam se malo uvredila, ali ništa nisam htela da im kazem. Posle sam plakala dok sam prala sudove, i zarekla sam se da im nikad vise neću ispričati ni jedan svoj san.

Stigao je još jedan Lukindan, a Boris se nije vratio. Milosav je u kafani. Plakao je danas kad je video da nema sa kim da okreće slavski kolač. Mislila sam da će se Boris vratiti bar na slavu. Spremila sam orasnice koje on mnogo voli. Ove godine pada kisa za Lukindan. Evo već je ponoc, a ja sam sama. Čujem spolja korake i neko zove “Majko! Majko!” … MILOŠE!? SINE!!!

Mom bratu. Znam da čuješ.