Prijatelji su čudna bića. Kada tugu delimo sa njima, onda je duplo manja, a kada sreću delimo sa njima, onda je duplo veća... Tako je to sa pravim prijateljima. Neverovatno je to kako nastaju prijateljstva, na koje načine rastu, produbljiju se, a još neverovatnije kako se gase... Obično – prećutno. Nije toliko bitno KAKO, već ZAŠTO?!
Neka prijateljstva su kao triatlon... U jednom trenutku trčimo zajedno, u drugom jedno je na biciklu, drugo u bazenu. Prosto je tako. Neko trči brže, neko pliva bolje, uostalom, nije ni bitno ukoliko oboje nemamo želju da kroz cilj protrčimo zajedno.
Znate onu „Mačka je crkla, jel možemo i dalje da je zadržimo?“? Šta raditi kad „crkne“ prijateljstvo?! Ja sam za to da je bolje ostaviti mačku da počiva na miru, jer nema tog defibrilatora i te reanimacije koja će naterati mačku da zamjauče. Ako je dotična mačka još ispucala svih devet života koje je imala... tek tad nema pomoći.
Al neverovatni su "Anđeli". To su ona bića koja nam sa paperjastom lakoćom ušetaju u živote kad ih najmanje očekujemo, ponekad čak ni ne primetimo kad su prešli prag našeg srca, samo odjednom vidimo da su pod kožom. "Anđela" nema puno, nema ih često, nema ih svako, nema ih svuda. Ali se dese.
No comments:
Post a Comment