Hod po poledici

Ležao sam pre par dana na krevetu u svojoj sobi. Prozor je bio otvoren i zavesa je lelujala po sobi od povetarca koji je duvao napolju. Ruke sam stavio iza glave i zatvorio oči. Zamišljao sam livadu na kojoj cvetaju bele rade i bulke. Trčao sam i gledao u svoja bosa stopala. Bila su prašnjava a pete su bile zelene. Imao sam bele pantalone, beli sako i crvenu košulju. Prema meni je trčala Tanja. Nosila je divnu nebo plavu haljinu a leva bretela joj se spustila na lakat. Haljina je bila providna tek toliko da sam mogao da joj naslutim obrise bradavica i grudi. Prišla je blizu i sklupčala mi se oko vrta. Vrteo sam se u krug dok mi je ona bila u naručju. Zamišljao sam kako se držimo za ruke i posmatramo zalazak sunca.

Juče sam sedeo pored prozora i gledao kako momci iz kraja igraju košarku na terenu koji se nalazi ispred mog stana. Njih desetorica su se okupili na sredini terena da se dogovore ko će sa kim da igra u ekipi. Kad su se dogovorili, petorica su poskidali svoje majice i spustili ih na klupu pored terena. Bili su mišicavi i snažni. Pod jakim suncem njihova tela su se znojila i svaki mišić bi im se još jasnije ocrtavao na telu. Dodirivali su se mokrim prsima boreći se za loptu. Vikali su jedni na druge pokušavajući muški da se nadigraju. Jedan od njih imao je istetoviranog lava na levom ramenu. Imao je razvijene ruke, ramena i leđa. Bio mi je simpatičan i košarku je igrao sa puno tehnike i iskustva. Pratio sam njegove pokrete. Vodio je loptu promišljeno i bio je grub. To mi se sviđalo kod njega. Znao sam da se zove Goran i da struidira DIF.

Posle je došla Tanja. Sedeli smo u mojoj sobi i čitali viceve na internetu, pili hladan nes i pričali o književnosti. Ona voli ruske pisce i pesnike. Najvise voli Majakovskog i Ahmatovu. Kaže da niko ne ume bolje od njih da na sveden ali jasan način ukaže na suštinu u životima malih ljudi, smrtnika. Rekla mi je da voli da provodi vreme sa mnom i da često sanja moje oči. Prišla mi je polako, spoljašnjim delom šake dotakla moj obraz, zažmurila i nežno me pomazila. Zatim je otvorila oči, ruku spustila na moje rame i pitala me šta bih pomislio ako bi me poljubila. Nasmešio sam se i malo pocrveneo. Počela je da mi prilazi a ja sam zatvorio oči. Osećao sam toplinu njenih usana na nosu, potom na bradi i na svojim usnama. Poljubac je trajao dugo. Bio je tih, i ljubila me je sa puno strasti. Uzela je moju ruku i podigla je na svoje grudi. Nikada pre nisam bio blizak sa ženom. Nikada pre mi nijedna devojka nije prišla ovako blizu. Dugo smo se ljubili a onda je otišla. Bio je to moj prvi poljubac.

Te noći sam sanjao Gorana. Ne sećam se kako sam ga sanjao ali ceo naredni dan sam mislio o njemu. Meni je oduvek bila želja da igram košarku. Mislim da bih bio dobar košarkaš. Imam čak i loptu. Stoji mi ispod keveta pa je ponekad uzmem dok lezim, podignem visoko iznad glave i zamišljam da u sali punoj ljudi, u poslednjim sekundama utakmice trčim prema košu, zakucavam i tim poenom donosim pobedu svojoj ekipi. Svi mi pritrčavaju, ljube me i podižu. Na tribinama ljudi stoje i aplaudiraju mi. Onda otvorim oči i zagledam se u plafon.

Odlučio sam da kažem Tanji da više ne dolazi. Mislim da je ona divna osoba, ali neka ne gubi vreme sa mnom. Nije trebalo da me poljubi. Sada je gledam na drugačiji način. Mogla je da mi bude dobra prijateljica sa kojom razgovaram o književnosti i političkoj situaciji u zemlji, o filozofiji i mnogim drugim stvarima, ali ona je izabrala nešto sasvim suprotno. Sve je pokvarila. Iako sam joj uzvratio poljubac, nisam uživao dok me ljubila.

Danas me je majka izvela u park. Dok smo se vraćali kući gurala me je u kolicima i video sam Gorana. Bio je sa devojkom. 

Sutradan

Osećao se smrad ustajalog stajskog đubreta pomešan sa mokraćom. U levom uglu štale krava je otelila tele koje je ležalo ispod njenih zadnjih nogu u lokvi krvi. Niz kovrdžavo krzno mu se slivala žuta sluzava tečnost i razvlačila se sve do trule slame koja se nalazila na podu. Krava se zatim okrenula i svojim modrim jezikom olizala novorođenče dok je ono pokušavalo da se pridigne na svojim krhkim nogama.

Ispred štale se nalazio orah. Pod njim stajalo je šestoro ljudi obučenih u crno. Uz orahovo stablo bio je nagnut krst od hrastovog drveta. Na njemu su kratkim ekserima ukucana slova imena pokojnika, godina rođenja i godina smrti. U tom trenutku iz kuće su četvorica krupnih muškaraca iznela kovčeg u kojem je ležao pokojnik. Na kućnom pragu su zastali i spustili ga tri puta tako da on dotakne prag, zatim su niz par stepenika sneli pokojnika u hladovinu ispod oraha i postavili kovčeg na dve drvene hoklice tako da  pokojnikova glava bude okrenuta ka istoku. Sveštenik je završio opelo i povorka se uputila ka groblju.

Raka je bila duboka, a njene stranice od ilovače prošarane mladim korenjem. Nekoliko metara u pozadini nebu se dizao visoki bagrem. Tri grobara su stajala pored iskopane rupe sa kapama u rukma i pogledom uprtim u zemlju. Bili su tu od jutra.

Spustili su kovčeg pored rake i jedan od četvorice muskaraca koji su izneli pokojnika iz kuće prišao je i stavio pokopac na sanduk, dok je drugi doneo čekić i eksere. Postavio je ekser na gornju stranu sanduka i hitrim i snažnim udarcem zabio ga u kovčeg do pola. Zatim je ponovo zamahnuo čekićem i zakucao ekser do kraja. Tako je uradio na sve četiri strane sanduka. Kovčeg je polako spušten u raku a grobari su u šake uzeli lopate, popeli se ne gomilu iskopane zemlje i poceli da je svlače u rupu. Zemlja je silovitom snagom padala na daske a tup zvuk teških udaraca u poklopac sanduka počeo je da se širi grobljem. Ljudi su se okretali i laganim koracima krenuli ka izlazu. Grobari su ostali poslednji da zabodu krst u zemlju i slože nekoliko buketa cveća na humku.

Gazda je sutradan izveo kravu i tele na ispašu u njivu koja se nalazila ispod kuće. Dok je krava mirno pasla razigrano tele je skakutalo oko nje, nemirno i uporno tražeći sisu. Bio je smiraj dana i crvena svetlost širila se po vidokrugu. Dan je bio kao i svaki drugi...

Na dnu čaše malo mutne vode

Zašto je Boris otišao? Nije mu ovo prvi put da to čini, ali do sada se uvek vraćao. Otišao bi na par dana, kako on kaže, da provetri glavu. Evo, navršava se druga nedelja kako nije kod kuće. Zvala sam malog Aleksandra kuma Živkovog da ga pitam da li je video mog Borisa, njih dvojica se druže, i rekao mi je da ga je poslednji put video pre desetak dana u kraju kako razgovara sa protom Ilijom.

Muke sam ja mučila sa mojim Borisom. Dva puta sam se porađala da bih njega rodila. Da, prva beba mi je umrla na porođaju. Isto je bio muško. Nisam ga ni grlila, ni ljubila, a volela sam ga. I još ga volim. Palim mu sveću za pokoj duše svaki put kad odem u crkvu. Ja ga zovem Miloš. Ponekad ga vidim u snu. Vidim ga kako je već vojnik, ima redenik oko pojasa i nosi pušku ispod levog ramena. Čujem da se glasno smeje ali ne uspevam da mu uhvatim lik pogledom. Onda mi priđe bliže, skoro da mu osetim dah, i dubokim glasom kaze mi: “Majko?!”, i taman da ga zagrlim kad se začuju pucnji u daljini, a ja se prenem iz sna. I tako jutro dočekam budna. Posle takvog sna retko kad mogu da zaspim, ili ako zaspim onda sanjam pokojnog svekra Ljubisava koji me zove da idem sa njim. Uvek sanjam njega, u pocepanoj beloj lanenoj košulji i čakširama kako trči prašnjavim šorom i nosi plavu kovertu. Govori mi sav uplašen da je važno.

Nego da vam kažem ja za mog Borisa. Bio je bolešljiv dok je bio mali. Vodila sam ga kod svih lekara, lečili su ga, ali ga nikako nisu izlečili. Jedan put, kad je moj Boris imao sedam godina, odevla sam ga u selo iza Mionice kod travara. Nije mu mnogo pomogao ali je Borisu ipak bilo malo bolje. Morala sam da ga kupam bogojavljenskom vodicom svakog utorka kad je pun mesec i da mu dajem nedeljom izjutra da pije malo rasola u koji pre toga stavim bosiljak da odstoji tri dana. Prvih meseci ništa se nije primećivalo. Isto je bio malaksao i modar oko očiju. Kada je granulo prvo zubato sunce o Mitrovdanu videla sam da je Boris bolje. A kada je napunio desetu, iznenada ga napala visoka temperatura. Sećam se kao da je juče bilo, a napadao neki sneg, pravi Jovanski mraz. Videli smo da dete bunca i pozvali komšija Peru da nas odveze u Zrenjanin u bolnicu. Tamo smo ostali mesec i po dana. Borisa su operisali, imao je velikih problema sa očnim pritiskom i kazu doktori da na levo oko nikada neće videti. Pre dve nedelje stigao mu je poziv za regrutaciju i mi smo ga sakrili da ga ne vidi, pa će Milosav ići u vojni odsek da objasni kakva je situacija.

Vrzmaju mi se često neke crne misli po glavi. Boli me što me moj Boris nikada ne vikne “Mama”, nego me stalno zove Desanka. Ako mu treba para onda mi kaže “Deso”. Čini mi se kao da me ne voli. Čak i kad je bio dete zvao me po imenu, nikad mama, a to me  peklo i kidalo. Učila sam ga kad ostanemo sami da Milosava zove taja a mene majka. Milosava kadkad i vikne tata, a mene uvek Desanka. Kupio mi je lane za 8.mart crvenu kutiju za dugmad i dao mi je, a ja sam se kroz suze zahvalila. Držim je na vitrini pored ikone svetog Luke, naše krsne slave, i svako jutro kad se pomolim bogu, setim se kad me moj Boris zagrlio i poljubio u čelo dok mi je davao poklon. A suze ne mogu da zaustavim.

Pre dve nedelje, na dan kad je Boris otišao, ispričala sam Milosavu i njemu za doručkom san koji sam ponovo sanjala baš prethodne noći. Onaj o Milošu i svekru Ljubisavu. Rekli su mi da sam im dosadna sa svojim snovima i da prestanem da im svako jutro pričam sta sam sanjala te noći. Ja sam se malo uvredila, ali ništa nisam htela da im kazem. Posle sam plakala dok sam prala sudove, i zarekla sam se da im nikad vise neću ispričati ni jedan svoj san.

Stigao je još jedan Lukindan, a Boris se nije vratio. Milosav je u kafani. Plakao je danas kad je video da nema sa kim da okreće slavski kolač. Mislila sam da će se Boris vratiti bar na slavu. Spremila sam orasnice koje on mnogo voli. Ove godine pada kisa za Lukindan. Evo već je ponoc, a ja sam sama. Čujem spolja korake i neko zove “Majko! Majko!” … MILOŠE!? SINE!!!

Mom bratu. Znam da čuješ.

Ni rod, ni pomozi Bog

Prijatelji su čudna bića. Kada tugu delimo sa njima, onda je duplo manja, a kada sreću delimo sa njima, onda je duplo veća... Tako je to sa pravim prijateljima. Neverovatno je to kako nastaju prijateljstva, na koje načine rastu, produbljiju se, a još neverovatnije kako se gase... Obično – prećutno. Nije toliko bitno KAKO, već ZAŠTO?!

Neka prijateljstva su kao triatlon... U jednom trenutku trčimo zajedno, u drugom jedno je na biciklu, drugo u bazenu. Prosto je tako. Neko trči brže, neko pliva bolje, uostalom, nije ni bitno ukoliko oboje nemamo želju da kroz cilj protrčimo zajedno.

Znate onu „Mačka je crkla, jel možemo i dalje da je zadržimo?“? Šta raditi kad „crkne“ prijateljstvo?! Ja sam za to da je bolje ostaviti mačku da počiva na miru, jer nema tog defibrilatora i te reanimacije koja će naterati mačku da zamjauče. Ako je dotična mačka još ispucala svih devet života koje je imala... tek tad nema pomoći.

Al neverovatni su "Anđeli". To su ona bića koja nam sa paperjastom lakoćom ušetaju u živote kad ih najmanje očekujemo, ponekad čak ni ne primetimo kad su prešli prag našeg srca, samo odjednom vidimo da su pod kožom. "Anđela" nema puno, nema ih često, nema ih svako, nema ih svuda. Ali se dese. 

Sve je na prodaju

„Deo vašeg sveta.“ – kakav dupeuvlački slogan. Ali ok, to i jeste poenta. Zamišljam ovakvu situaciju: sakupila se gomila štrebera oko staklenog stola u nekoj Delta staklenoj zgradi i nagvaždaju o nekoj ljudskoj psihologiji i smišljaju ovakve gluposti. Aham, kako da ne, deo našeg sveta a obrste nam novčanike pre nego što prođemo onu metalnu kapijicu što se vrti na ulazu svakog Maxija. Zelim im dugovečnu saradnju sa „našim svetom“. Dugovečnu koliko i Miroslavljevu i Milkinu.

„Imate prijatelje!“ – Ma nemojte... To je ono u fazonu „Samo vi telefonirajte, ne brinite, mi smo tu.“ Svi mi neutešni, usamljeni i bez socijalnog života naći ćemo prijatelja na šalteru Telekoma Srbije. Bolje da se ukokam odmah ako šalteruša treba da mi bude prijateljica. Znaš ono, nema nikog pored tebe, ali MTS ima neverovatnu ponudu da besplatno razgovaraš u mreži sve dok imaš dometa, pa zovi koga stigneš.

„Vaše reči vrede više“ – Super. Koliko? 10? 15? Dinara po minutu?

„Misli lepše. Vidi dalje.“ – Došli Norvežani da nam se prave pametni. 'Ajde molim te, ti ćeš da mi kažes kako da mislim i 'de da gledam. M'rš!

„Pusti korak“ – Ovaj slogan mi više ide uz maraton recimo, ili olimpijadu invalida...Nikako uz plazmu. Ovde čak ni najjačom maštom ne uspavam da naslutim dublju psihološku poruku... Svaka im čast.

„I'm lovin' it“ – Ja veću nekreativnost nisam video u životu. Pa da su bar raspisali onaj glupavi konkurs za slogan, ko što je Štark za ime krem bananice, (koju je preimenovao u „krem bananica“ – bravo!), verujem da bi se nešto pametnije smislilo. Još kad pomislim da je internacionalna kompanije, pa još veća bruka.

„Muškarci znaju zašto“ – Ili nisi muško, ili si glup... Šovinistički. Slogan mogu da preuzmu ovi iz LGBT organizacija. Potpuno je u tom fazonu.

„Jedan komadić i tamo ste.“ – Gde? Iniciraju gojaznost. Ljudi jedu i jedu i ne mrdaju nikuda.

„Ljubav na prvi zalogaj“ – Sećam se bio sam klinac kad mi je komšinica rekla da je pomislila da se radi o reklami za neki striptiz klub kad je pročitala ovaj slogan. Tad nisam shvatao zašto je to pomislila. Danas znam. Plus, znam da imam perverznu komšinicu.

Kulturna recesija

„Bilo je to u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu...“ Verujem da mlađe generacije misle da tako počinje reklama za Farmu, a oni malobrojni koji su čuli za Desanku Maksimović misle da ona može da uđe u istu. To je taj profil ljudi. Lepo je rekla moja najbolja prijateljica: Imamo RTS kao medijski javni servis Srbije – Vaše pravo da znate sve, a od skora imamo i Pink kao debilski javni servis Srbije – Vaše pravo da vidite sve. Tako da ukoliko uključite TV vrlo je moguće da vidite u istom kadru recimo, Evu Ras, Zlatu Petrović i kozu, a u drugom, Milana Paroškog, nekog od mnogobrojnih Roma i poljski wc. Kad smo već kod poljskog wc-a i Zlate Petrović, sinoć kad sam upalio TV prva stvar koju sam čuo iz te vražje kutije bila je da dotična ima pojačan sekret zbog nehigijene u poljskom wc-u na imanju. KOGA to zanima??? Koliko čovek mora biti perverzan da ga znaima takva vrsta informacije. Tad sam shvatio da imamo pravo i da čujemo sve, baš sve, i prebacio kanal. Nažalost, ni na jednom nije bilo mnogo bolje. Od Američkog rvanja, preko Radoša Bajića, Lune Lu koja tralja sofu, Kim Kardašijan koja sama sebi izvlači dete iz materice itd. čovek može da zaključi jednu stvar, a to je da je najbolje da ne uključuje televizor ukoliko želi da ostane pri zdravoj pameti.





Momo Kapor i Nives Celzijus su bili nominovani u istoj kategoriji za nagradu u domenu književnosti, tako da ni sa pisanom reči nije mnogo bolja situacija. Ni tu ne vredi pobeći. Jelena Bačić Alimpić je izdala knjigu, koja će se verujem razgrabiti isto kao i one Grabljivice, bolje nego mleko sad u vreme nestašice. Čuo sam da voditelj Lude kuće sa Košave traži po gradu da mu neko napiše knjigu o prošlom serijalu Farme. To je kao top secret (da izvine Zlata), i nudi 500evra za tu uslugu, a da se on potpise kao autor. „Pa dobro, ima li u ovoj zemlji vlasti, a ako nema vlasti ima li bar građanstva?“. To se pitao jedan od Nušićevih likova pre ihahaj vremena, a mi ni dan danas ne znamo odgovor. Čak i ako pomislimo da znamo, on bi onda glasio da nema. U novinama više mesta zauzme izveštaj o tome kome je zagoreo hleb na Farmi nego izveštaj sa Bitefa koji se upravo završava.





U svakom slučaju otkad je Farma počela manje se priča o kursu dinara prema evru, o nestašici mleka i štrajkovima. Kad bi Vatikan imao svoju Farmu sve te sex afere bile bi kao rukom odnešene. Videćemo da li će predstojeći Gay Pride baciti u senku piplmetre i konačno izmeriti demokratiju u Srbiji. Iako meni i dalje nije jasno zašto se demokratija meri Gay paradom, nadam se da niko neće stradati.

O Bloginji

Shvatio sam da o Beogradu ne može nijedan Beograđanin reći toliko lepih i najvažnije tačnih stvari koliko to može jedan stranac. Kao što svaka majka govori za svoje dete da je najlepše na svetu tako i nama, Beograđanima, vrlo često fali objektivnosti da bismo sagledali šta naš grad zapravo čini toliko posebnim. Po mojoj terminologiji „Beograđanin/ka“ je svaka osoba koja živi u Beogadu i voli ga.

Ako želite da znate kakvim očima vidi Beograd devojka koja je živela u Švedskoj, koja je bila potpuni stranac kad je došla ovde, a sada, po mojoj terminologiji sigurno jeste Beograđanka jer voli Beograd, čitajte Trippinbelgrade.com. Ona se zove Zorana Mičić a njen blog je vodič kroz Beograd. Ali to nije samo vodič. To je mala enciklopedija savremenog i urbanog Beograda. Svojim veštim perom Zorana menja žanr bloga od monografije, preko putopisa i avanture do novinskog članka pa čak i do forme memoara. To je mnogo više od svega toga pojedinačno, ali i od svega toga zajedno. Govori o događajima u gradu, atmosferi, klubovima, restoranima, kulturnim i modnim događajima, ali što je najlepše – govori i o ljudima. O nama, Beograđanima. O mentalitetu, vezama, shvatanjima i na taj način boji svoj mali-veliki blog svet mirisima Skadarlije, bojama Dunava, svetlima beogradskih klubova, osmesima prolaznika.

O meni

-Zovem se Ime. Prezivam se Prezime. Nije bitno koji jezik govorim, već da govorim jezikom. Ne gledam očima, vec gledam u oči. Samo čujem ušima, ali slušam srcem. Nije bitna boja moje puti, vec svetlost mog puta. Nije bitno da li sam normalne visine, već da li visoko mogu da budem normalan. Ne dodirujem rukama, već se rukujem dodirima. Ne volim jer ljubim, nego ljubim jer volim. Nije bitno koliko ću godina živeti, već koliko godina sam živ. Nije bitno kako izgledam, nego kakvi su mi izgledi da budem. Nije bitno da li sam vernik, već da li se ima poverenja u mene. Nije bitno kog sam pola, već kom sam polu bitan. Nije kraj blizu, nego je večnost skora.

-Vreme služi samo za to da nam pokaže koliko kratko trajemo.

-Ja sam sve ono što o sebi prećutim.

-Svemir je tako mali kad shvatiš koliko možeš biti veliki.

-Nije hrabrost potući se. Hrabrost je ne tući se, a iz tuče izaći bez batina.

-Ako smrt znači kraj, kako cvet miriše i nakon što ga uberemo?

-Život prolazi u pokušajima da se vidi vazduh, čuje tišina, dodirnu senke, zapali led, ugasi Sunce, sakrije kašalj i prođe ispod duge.

-Izgleda da je ljudima mozak svuda osim u glavi, glava svuda osim na ramenima, a srce česce u petama nego u grudima.

-Dok god umem da pocrvenim, znam da nečemu vredim.

O srcu

-Mogao bih zbog ljubavi vetrove terati da kroz zemlju duvaju, kiše da ka oblacima padaju, ruke da zemljom hodaju, trgovce da magle prodaju, očeve da sinove rađaju, mora da rekama valjaju, anđele da se đavolima klanjaju, pahulje da po zvezdama padaju, grobare da decu uspavljuju, poslastičare da pelinom zaslađuju, prozore da se mesto vrata otvaraju, leptire da se u gusenice pretvaraju, zalogaje da žedne napijaju, sekundare da minute otkucavaju, glasove da tišinom odzvanjaju, orhideje da na kamenu cvetaju, kocke da se uz brdo kotrljaju, slepe da o bojama raspravljaju...

-Ne,to ne kucaju srca. To svet hvata ritam tvojih treptaja.

-Hoću da noktima tetoviras svoje uzdahe po mojim zenicama.

-Ti nisi na zemlji, nego je svet pod tvojim stopalima.

-Ti si kao puzzle. Što vise sklapam sve delove tebe u celinu, shvatam da je slika sve lepša i lepša.

-Na tastaturi mog života većina je do sad bila SHIFT. Ti si CAPS LOCK. Morali su da me drže da bih bio dignut, ti me samo pipneš i ja nikako da se spustim.

-Ljubav je kao staklo. Ako je ne ugledaš na vreme - glavom lupiš u nju, a ako nesmotreno ideš kroz nju - ne mozes proći bez posekotine.

„Nisam dovoljno hrabar da budem kukavica“ A. T.

Za koga ja uopšte pišem ovo što pišem? Zašto imam potrebu da ovo bilo ko pročita? Da budem dovoljno iskren a plitak, pa da kažem da se radio o samodokazivanju, željom za hvalospevima... Nije samo to. Uostalom, ko mi garantuje da ću dobiti hvalospev? Napisati nešto pa dati na uvid nekome, upitati nekoga za sud, nije ništa drugo nego imati hrabrosti da se suočiš, prvo sa ogledalom, a onda sa sudijom. Ukoliko nekome nije bitno šta si ti napisao, a želiš da čuješ upravo mišljenje te osobe koja odbija da pročita... sta tada raditi? Pitati se zašto neće da pročita ili jednostavno pustiti da bude tako kako jeste. Na kraju krajeva da li treba da me zanima mišljenje osobe koja ne želi da pročita šta pišem, makar se u tekstu radilo o njoj samoj.

Hajde, napišite svoje stavove u smislenu celinu pa je dajte drugima da pročitaju. Nemojte da budete sami sebi svrha. Nemojte da budete dovoljni sami sebi, i da mislite da možete da napišete nešto samo kad biste to poželeli. Hajde. Nosite se kako sa pohvalom, tako i sa kritikom. Ovako, ćuteći, samo imate znanje da kritika postoji, ali joj se ne izlažete. Vi ste ustvari obučeni na nudističkoj plaži. Svaki jebeni dan idete na nudističku plažu i tamo sedite obučeni.

Kad se sve sabere i oduzme, ključna reč su „muda“. Imamo li ih, ili ne?! Ovo je više retoričko pitanje, zato ne njega ne očekujem odgovor. Čak ni od samog sebe. Nije bitno dati odgovor na njega, već ga postaviti sebi u pravom trenutku. Ne radi se ovde samo o pisanju i čitanju, niti o sebi i drugima, radi se o životu vrednom življevnja. U svom filmu, koji nosi naziv po meni, ja sigurno neću biti statista... Ovo je moj život i živeču ga punim plućima. Bez straha. Prvenstveno bez straha od sebe, zatim od drugih. Nije dovoljno samo da srce kuca, vec da ponekad i zastane. Tek toliko da znamo da je tu. Tad nam je lakše, jer sigurno znamo da smo živi. I da živimo.

O putu

Sve je bilo lepo dok sam bila samo namera. Čista i bezgrešna. Tada, tada je sve delovalo naivno i paučinasto. Sada, nakon svega, sa otupelim osećanjem ravnodušnosti mogu reći da ne vredi žalititi za prošlošću.

Napravili su me sa velikom ljubavlju. Nije im trebalo dugo. Par zamajaca, zatim malo glačanja potezima gore-dole, i na kraju glazura. Rodila sam se u rukama majstora. Otelotvorena šakama smrtnog boga. Drvodelje. Onda sam neko vreme stajala u izlogu, željno čekajući da usrećim upravo onoga kome sam bila namenjena. Dete.

Ja sam šarena, drvena, mala puška u izlogu prodavnice igračaka. Odnosno, to sam bila. Ponosno sam se dala u ruke malom čoveku plavih očiju i skerletnih obraza. Uveselila sam mu dan, a to je velika stvar za jednu igračku, i za jedno dete. Uveče me je nežno spustio pokraj svog kreveta. Zaspala sam malo posle njega. U jednom deliću sekunde, negde pred jutro, bez moje volje našla sam se u tuđim šakama. Bile su grube i pune žuljeva. Nisu bile sitne i mirišljave kao što su bili dlanovi mog malog gazde. Mlatile su mnome, držeći me čvrsto obema rukama. U trenutku više nisam bila igračka. Bila sam batina. Pijani otac tukao je svoje dete igačkom koju mu je juros kupio. Glasno sam vrištala iz ruku nasilnika, borila sam se, nisam želela da nanosim bol nevinom biću, ali mene niko nije čuo. Cepala sam dečiju kožu od siline udaraca. Natapala sam se dečijim suzama. Osećala sam kako tupi udarci o leđa deteta odzvanjaju prostorijom. Onda me je bacio u stranu.

Nakon toga nikada se više nijedno dete nije poigralo sa mnom. Dečakova majka me je sutradan bacila u đubre. Sada, visim na grudima jednog monaha. Našao me je i svojim perorezom od mene napravio krstić.

Da sam sama svoj put birala, verovarno bih izabrala drgačije. To više nije ni toliko bitno.

O hot line-u

-Zvao me lekar danas. Kaže da... Kaže da je narastao. Da je operacija suvišna. U ovom trenutku. I... I kaže da ne izlazim iz kuće jer... jer svakog trenutka može da se dogodi... da se dogodi... znač već...
-Oh, Stiv, jako mi je žao... Ne znam šta bih ti rekla... Zaista... Osim da bih volela da sam tu da te zagrlim i olakšam ti ovaj trenutak...
-Hvala ti... Rekao je da neće boleti. Da će tumor dovesti do odumiranja čelija u mozgu i da ću samo zaspati... Kao što zaspim svake noći. Pitao sam ga da li da pozovem Samantu...
-Stive!
-...da dođe da bude pored mene...
-Stive!
-...kad dođe trenutak...
-Stiv... Znaš da je to nemoguće...
-Izvini Rejčel, ili kako god da se već zoveš... Ja ovde umirem. Valjda mogu da pozovem koga ja hoću da bude kraj mene kad moja smrt bude došla po svoje.
-Stive, razmem te...
-Ma kurac ti razumeš. Kurac razumeš. Boli te dupe za mene. Glumiš mi saosećajnost preko telefona, a kad prekinemo, zaboravićeš da smo ikada i razgovarali. Znam ja takve kao ti...
-Stive, zaista mi je žao, ali dobro znaš da sam te od početka opminjala da ovo shvatiš onako kako jeste. Stive... Samanta je mrtva. Mrtva je već sedamnaest godina. Zašto sebe i dalje zavaravaš da će ti se vratiti?
-Opa! Za promenu, ovaj put se sećaš našeg poslednjeg razgovora.
-Stive, sećam se skoro svakog našeg razgovora. Čujemo se svaki dan.
-Rejčel ... ja te volim.
-I ja... tebe volim. Na poseban način. Na naš način.
-Rejčel, kada se to bude dogodilo... kada budem...
-Oh, Stive, molim te, prestani...
-Ne, ne. Pusti me. Kada budem umro... molim te, dođi u Teksas, na groblje, i donesi mi...
-Buket gerbera. Hoću Stiv, već sam ti obećala.
-Hvala ti.
-Stive, hoću da znaš da si (tu tu tu...)
-Rejčel! Rejčel, da li me čuješ?! Rejčel!!!
-„Ovo je Vruća žica. Dobili ste opako vruće i napaljene cice. Za ragovor sa Lili pritisnite taster 1. Za vreo razgovor sa Lindom pritisnite taster 2. Za nevaljale priče sa Rejčel pritisnite taster 3. Na tasteru 4 čeka vas napaljena Nina. Za povratak u glavni meni pritisnite taster taraba.“
-Rejčel?! Halo?! Rejčel?

O babama/dedama

Baba/deda je svaka inividua starija od prihvatljivog broja godina. Otežano se kreće, neki primerci te vrste se ni ne kreću sopstvenim lokomotornim aparatom, ali uz odovarajuća protetička pomagala uspevaju da se od tačke A domognu tačke B. Loše vide, loše čuju, al sve dobro znaju. Muče ih hipertenzija, osteoporoza, reuma, demencija, prostata. Napada ih Alchajmer. Zastupam teoriju da nakon prihvatljivog broja godina babe postaju dede, a dede babe. To preciznije znači da u tim godinama pol nije bitan jer ih ne određuje. Dakle, nastupa transrodnost. Svi su spori, dosadni, džangrizavi, neupućeni, plačljivi i sumnjičavi.



Imam babu. Mislim dedu. Znači babu. Nebitno. Radmila Stevanović, koju od milošte zovem Rajka, Rajkana, Radica, R., Radža, Devojčica, Lepotica, Mrvica. Ima 110kg, hladnu trajnu na glavi, protezu u glavi i ima mobilni. Zaboravlja ga češće nego što se na njega javlja. Ima i Negovana. To joj je partner. Kako ona kaže „druže se“. On ima mnoooooogo više od prihvatljivog broja godina. Vozi juga. Jedu ko mećave. Njih dvoje u tandemu počiste astal brže nego popisna komisija.

Ona i ja se slažemo ko dva cimera. Ode od kuće kad oće, vrati se kad oće. Dodjem kući kad oću, odem od kuće kad oću. Niko nikog ništa ne pita. Ona nije klasična baba. Ona je jedna avagardna baba. Mislim deda. Ima jedna zjednička stvar babama, odnosno dedama, i cimerima. Što manje provodiš vremena sa njima, bolje se slažete.



Nije lako nositi tolike godine, a kamoli tolike kilograme. Pogotovo na kolenima koje je uhavtila reuma. Padne pa jedva ustane, polomi protezu na krastavac, posoli kafu, javlja se na daljinski upravljač, obuva različite čarape... al meni je sve to šarmantno. I mnogo je volim. Kad budem imao više od prihvatljivog broja godina voleo bih da budem tako dobar deda kao što je ona. I da imam tako dobrog unuka kao što sam ja. Starost ne mora da bude ni ružna ni teška ako znaš i tada da se iskreno smeješ životu (a da ti ne ispadne proteza).

O WC-ima

Te aprilske noći avantura kreće odavde. Svratili smo u kafić na Dorćolu na par koktela kako bismo se zagrejeli pre nego što odemo na drugu bučniju lokaciju. Posle dužeg ćaskanja otišao sam do toaleta. Ušao sam, otkopčao šlic i pomalo pript zaključio da mi iza dupeta stoji televizor. Da. A na njemu piče reklame. To služi tome da i u trenucima najveće intime gledaš samopromociju lokala u kome se nalazis, i to ni manje ni više, nego na plazmici od, odokativno, 17 inča. Kada sam izašao iz kabine neleteo sam na devojku koja pere ruke u istom toaletu u kom se i ja nalazim. Pomislih u sebi: “Mis’im, jesam popio ali ne toliko da ne razlikujem muški od ženskog toaleta“. Oprao sam ruke i pomalo zbunjen vratio se za šank. U ovom kafiću ne postoje zasebno muški odnosno ženski toalet, već je sve to na jednom mestu, u jednoj prostoriji.

Iste večeri, samo na drugoj lokaciji – sledeća situacija. Gužva, minići, štiklice, miris alkohola pomešan sa estrogenom i testosteronom. Unutra glasna muzika, ništa manja gužva nego napolju i užurbani konobari. Poteralo me u wc, a kad sam ušao unutra, tri ribe popravljaju šminku. Izašao sam i pitao momka iz obezbeđenja gde je muški toalet, a on mi je odgovorio: “Brate, sve ti je to tu, i ribe i tipovi“. Tad sam shvatio da to s wc-ima nije samo fazon već nova pojava sajber civilizacije 21. veka. To je to! Ajmo svi na istu rupu! To je kulturološka prekretnica u pogledu intime muško-ženskih fizioloških potreba. Korak dalje, jasno pomeranje granica. Mogu uporediti ovaj momenat sa onim kada su žene u istoriji počele da nose pantalone ili muškarci zapadnjačke civilizacije da buše oba uha, ili možda čak slikovitije, onaj kada su nakon tame srednjeg veka supružnici počeli da dele postelju, da spavaju stalno u istom krevetu a ne samo onda kad žele da prave decu. Tada je nastao bračni krevet a sada UNISEX wc-i , svi na istu rupu.



Razmišljam.. pa, čoveče, to i nije tako loša stvar. Eto još jednog potencijalnog mesta za nastajanje veza. Muvanje ne prestaje, čak ni kada vam se piški. A s druge strane, ušteda na prostoru i ušteda vlasnika na novčanim sredstvima jer nema rashoda u vidu pravljenja više sanitarnih čvorova, kupovine pisoara i slično. I humanije i ekonomičnije.

Kasnije sam se pozabavio „istraživanjem“ i saznao da na Pravnom fakultetu u Beogradu takođe ima unisex wc-a. Na Facebook-u postoje grupe, najviše kreirane od strane Meksikanaca, za legalizaciju unisex wc-a. Šta god to značilo. Izgleda da je tamo zabranjeno da svi idu na istu rupu.

Danas je teško odrediti ko je žensko a ko muško, a još teže doznati da li se osoba koja je muško zaista tako i oseća ili se možda oseća kao žensko. Homoseksualci, biseksualci, tranvestiti, aseksualci... postoji izobilje sexualnih opredeljenja i vrlo je teško ostati nesvrstan. Da li je žensko ona sa vaginom ili ona sa matericom? Ili neko treći ko ima i jedno i drugo? Ili je žensko onaj ko ima i prostatu i testise ali se ipak oseća ko žena? UNISEX wc rešava te nedoumice. Prosto uđeš i sereš. Ko te pita šta si! To znači da smo kao ljudska zajednica, kolektivno, vešto preduzeli korake ka smanjanju diskriminacije u pogledu polnih i rodnih razlika. Bitna je suština – sere mi se – a ne forma – da li imam karmin i dlakave testise ili matericu i neobrijane noge. Upravo to! Više nije bitno ako imaš Adamovu jabučicu a ujedno i grudi ko Eva, bitno je da imas gde da se ko šovek istovariš. Nije samo stvar u unisex wc-ima, sledeći korak je homogenizacija svlačionica u teretanama, u školama, u poslovnim objektima... Sve će to biti odjedna, na gomili.

Šta zapravo znači biti muškarac? Šta znači biti žena? Može se pomisliti da je biti muškarac ili biti žena u krajnjoj liniji povezano sa polom fizičkog tela sa kojim se rađamo. Po Gidensu potrebno je napraviti jednu važnu razliku – između pola i roda. Uopšteno govoreči, sociolozi koriste termin pol da bi istakli anatomske i fiziološke razlike koje definišu muško i žensko telo. Rod se odnosi na psihološke, društvene i kulturne razlike između muškaraca i žena. Rod se povezuje sa društveno konstruisanim pojmovima muškosti i ženskosti i on nije nužno proizvod nečijeg biološkog pola.

U bližoj budućnosti kada ako se odlučimo da startujemo neku osobu moraćemo je pitati: „Da li si muško ili žensko?“, a ako ta osoba odgovori recimo sa žensko, tada ćemo je morati upitati da li se ona i oseća kao žensko ili možda ipak kao muško, čisto da bismo unapred znali kakve su nam šanse.

Kad bolje razmislim, više nije ni bitno... Akteri nisu bitni... Neka bude iskreno!

O Facebooku-u

Da je neko rekao mojoj babi da će jednog dana moći da ogovara i gleda u svačiji prljav veš a da ne izlazi iz kuće, sigurno bi mu rekla da je odlepio. Sve one prekoplotske aktvnosti, ona kafanska prepričavanja, navodadžisanja, abrovanja itd. dobila su novu formu. Shodno intelektualno-tehnološkom razvoju civilizacije, i to je moralo da doživi svoj preobražaj, i sada nakon omasovljenja, primilo se među nama bolje nego AH1N1 i razgrabilo se kao alva. Zahvaljujući Facebook-u svet je postao Globalno Selo.

Sve to ne bi bilo toliko loše da prvobitna namera izumitelja nije mutirala istog trenutka kad mu je moć kontrolisanja čitave ideje o drugačijem komuniciranju izmakla iz ruku. Kad se Stefana Nafurana Mala dokopala Facebook-a shatili smo do kog ekstrema je sve otislo (u p.m.).

Facebook korisnici mogu se podeliti u više grupa:

1. Prema eksponiranju mogu se podeliti na voajere i egzibicioniste.

1.1. Voajeri su ona grupacija koja je napravila profil najčešće pod pritiskom okoline. Ukoliko to nije bio slučaj, oni su inače i kao ličnosti introvertni, zatvoreni ali znatiželjni. Ne komentarišu, ne likeuju, ne uploaduju slike, ne ostavljaju datume rođenja, ne pišu ništa o sebi, skidaju tagove sa svojih slika iz tuđih albuma i neretko imaju lažna imena, pseudonime, nadimke i tome slično. Tu su „samo da vide šta se dešava“ ili „zbog prijatelja iz inostranstva“. U suštini nikad ne razmišljaju o brisanju svog profila, a Facebook im ostaje uključen i dok sede na wc šolji.



1.2. Egzibicionisti su oni ljudi koji besumučno menjaju statuse, postove, linkove itd. Da bih ih što bolje pojasnio samo ću reći, to su oni ljudi koji su vam na hide, ili oni koje ste već odavno izbrisali. Nakon vašeg komentara na njihovu sliku, a da nisu prošle ni dve nanoskunde, oni su vec prokomentarisali. Šalju vam poruke u inbox kad stave nove fotke - da ih pogledate, ili imaju nov, mnogo dobar status, bolji od prethodnog, pa vas obaveštavaju - da ga prokomentarišete. Imaju preko 500 prijatelja. Lažu da ih sve poznaju. Nikad ne bi pristali da iskreno odgovore na pitanje da li oni šalju friend requestove, već furaju priču kako svi njih adduju za prijatelje. Stalno su online. I igraju Farmville do iznemoglosti.



2. Prema profilu ličnosti dele se na Štrebere, Bogomolje, Političare, Navijače, Meteorologe Zaljubljene i Ostale.

2.1. Štreberi su posebna grupacija koju najčešće čine studenti i učenici, mada nije nužno. Biti štreber je pitanje stava a ne obrazovnog statusa. Bez frke ostavljaju satuse „Kad imamo vežbe kod Rapajilovića?“, „Kolege, izašli su rezultati drugog popravnog kolokvijuma iz Opštenarodne standardizacije.“, „Sutra ispit. Držite mi fige.“, „Desetka – al sam ga pokidao.“ itd. Čestitaju položene ispite po wall-ovima ostalim štreberima sa smera. Oformljuju razne grupe, fan stranice profesora, kukaju kad pišu seminarske, prepucavaju se naočigled svih u kom roku je šta bolje polagati i tako u nedogled.



2.2. Bogomolja nema puno. Ima ih da kažem par. Ali su uoprni, istrajni i nepokolebljivi. Uostalom, vera sve to i podrazumeva. Pišu po statusima razne molitve, čestitaju slave, pominju vladike, patrijarhe, protođakone i ostale crkvenjake. Najpromovisaniji i najagresivniji su bili u periodu biranja novog nam patrijarha. Vrlo šesto pišu i štošta na ruskom jeziku, dodvoravajući se majki Rusiji. Crkvenoslovenski govore bolje nego maternji. Zbog njih znam kad počinje svaki post a isto saznam i kad i u koliko sati idu da se pričeste. Ime i prezime su im najčešće napisani ćirilicom. Politički su opredeljeni za DSS, SNS ili SRS.



2.3. Političari su grupacija koja je najglasnija pred izbore. Lokalne, pokrajinske, gradske, republičke, parlamentarne, nebitno. Ne objašnjavaju sebe toliko preko statusa, ali sve vezano za sebe i svoju ideologiju imaju podrobno napisano u about me, activities i interests. Najaktvniji su oni u retro-komunističkom fazonu, a to podrzumeva da su sledbenici Putina, Kastra, Čaveza i njima sličnih. Obećane zemlje za njih su, pogodićete, Rusija, Kina, Kuba, Venecuela i još par preostalih njima sličnim. Proistočnjački orijentisani a antizapadnjački. Kunu se u Tita. Antipod njima su Liberalisti. Jeste da su manje brojniji, ali nisu ništa manje prgavi. Naprotiv. Oni su ustavri svi isti u nastupu, i prvi i drugi, samo su drugačiji u demagogiji. Tako je i na političkoj sceni, ne samo na Facebook-u.



2.4. Navijači. Istinski navijači ne prestaju da ostavljaju statuse i grupe vezane za sport, svoj omiljeni tim, reprezentaciju u svakom mogućem kontekstu. Postoje kao pojava i korisnici Facebook-a koji postaju Navijači samo onda kad njihov tim pobedi ili izgubi. Oni su najgori. Statusom isprate svaku trojku, time-out, faul, ličnu grešku, korner, penal... Pljuju, vređaju, psuju, veličaju, kuju u zvezde, smišljaju viceve itd. Klasičan primer je primer dotičnog Dušana Kecmana koji je, nesretnik, ubo trojku u poslednjoj sekundi. Nakon toga, Facebook populacija mahnito počinje da pristupa ovog grupaciji - grupaciji Navijača. Kao posebna struja među Navijačima javljaju se latentni Navijači, oni koji su takođe u sve upućeni kao i pravi Navijači, ali se drže iznad situacije i bacaju hate-ove na sve ljude koji veličaju lik i delo Kecmana, Vujoševića, Djokovića, Jankovićeve i ostalih. To su statusi u faznu „Smorili ste sa Kecmanom.“, „Dobro, shvatili smo da Partizan igra u F4, ajd sad se smirite“ itd. Većina Navijača su sportisti rekreativci, ili wanna be sportisti, ili ex sportisti. Ili invalidi.



2.5. Meteorolozi su onaj deo Facebook populacije koji sve svoje misli i osećanja, pretoče u statuse i grupe vezane za vremenske prilike napolju. Ukoliko je napolju vremenska NEprilika – još gore. Ne d’o nam bog da se sastave tri-četiri dana kiše, a o vejavici i poledici da ne pričam. Grupe „Mrzim: kišu/ sneg/ zimu/ bljuzgavucu“ ili „Hocu: leto/ plažu/ sunce“ su propratni sadrzaj koji veliča ova grupacija. Kao poseban ogranak izvajaju se Komaromrzci. Ništa manje nisu dosadni nego meteorolozi. Sve to isto, samo o komarcima. I ovde su se pojavili oni koji se drže iznad situacije, pa kritikuju dosetkama „Dajte ljudi, smorili ste komentarima o kiši.“. Bilo kako bilo, sve su to Meteorolozi.




2.6. Zaljubljeni se mogu lako prepoznati. Imaju promenjen relationship status na svom profilun koji je horda kojekakvih Facebook-ovaca – dušebrižnika automatski nemilosrdno komentarisala. Ima više podvrsta Zaljubljenih. Dele se na: Ostavljene, Prevarene, Srećne, Nesrećne, Poletne i Glupe. Kao kuriozitet izdvaja se grupa Lažova. To su oni koji zapravo nisu u emotivnoj vezi a lažu da jesu, ili jesu a lažu da nisu. Tu su takođe i „Homoseksualne“ drugarice koje naprosto moraju da stave relationship status da su zajedno u vezi, a jedina veza među njima je onda kad su obe online.



3. Prema raspoloženju dele se na Pijane, Smorene i Nafurane.

3.1. Pijani se prepoznaju po tome što imaju potpuno pogrešno napisan status, sa kojekakvim znakovima, nelogičnim rečima i interpunkcijskim znacima. To obično prati i po koja šatorska pesma na wall-u uploadovana sa YouTuba. Treba praviti razliku između namerno pogrešno napisanog statusa i onog koji je zaista napisan od strane pijanog Facebook korisnika, ali to je jako teško utvrditi čak iako ste prilično iskusni u domenu profilisanja Facebook-ovaca. Podgrupe su Nadrogirani, Polupijani i Polutrezni.

3.2. Smoreni su obično isti oni koji bacaju hate-ove, ili su kombinacija Štrebera i Egzibicioniste u ispitnom roku, ili Zaljubljeni-Ostavljeni plus Meteorolozi, a napolju pada kiša.

3.3. Nafurani ili trivijalni naziv Promoteri. Oni su uvek u speedu. Statusi su im uvek u fazonu promovisanja novootvorenog kluba. Sadrži kontakt telefon, lokaciju i obećan popust za lakoverne i Pijane. Na Face-u bleje dok su na poslu, jer kod kuće ni ne spavaju. Danju se zezaju po kafićina koji daju popust, kad se smrkne pređu u klub ili splav koji daje popust, a kad su na odmoru onda idu po ’Jadama (Primati, Prvni, Menadžeri, Arhitekturi, Medicini itd.), koje takođe promovišu po svojim statusima. Užasno su predvidivi jer uvek znate gde su u zavisnosti od toga koji je dan u nedelji, jer im, hteli – ne hteli, naučite raspored napamet od tolike promocije.

4. Prema načinu fotografisanja za Facebook dele se na Autofotografisane, Spontane i One bez Slike.



4.1. Autofotografisani su oni koji sami sebe slikaju uvek i svuda. Dele se na One koji drže fotoaparat i One koji ga spuste na nešto. Ukoliko se radi o Onima koji drže fotoaparta, najčešće su sami na fotografiji, eventualno sa još jednom osobom kojoj se vidi pola lica. Ukoliko su sami na fotografiji, onda su slikali svoj odraz u ogledalu, obično u kupatilu, mozda hodniku ili u spavaćoj sobi. Ako se pak radi o Onima koji fotoparat spuste na nešto tada je raznolikost fotografija malo veća negu u prethodnom slučaju. Spuštaju ga na plicu, fotelju, krevet, televizor, stubić ili klupu u zavisnosti da li su enterijeru ili eksterijeru.

4.2. Spontane možete prepoznati ukoliko vidite usiljen osmeh, pogled koji se gubi u daljini, ruku preko lica, dodirivanje zida u pozadini i tome slično. Karakteristični su po tome što uopšte nisu spontani. Ili misle da jesu, ali ne shavtaju tačno pojam spontanosti.

4.3. Oni bez Slike su najčeće Voajeri. Imaju potpuno zatvoren profil, ne postoji mogućnost da im vidite prijatelje, a ako možete onda ih nema više od 100. Ukoliko se radi o Meteorolozima, najkorišćenije profil slike su one sa nekim lepim pejzažom, zalaskom sunca ili plažom. Ukoliko se radi o Navijačima, onda je to zastava kluba ili fotografija nekog omiljenog sportiste.

Inspiracija mi ne prestaje, ali suviše je kasno. Ovo je priča koja bi se mogla pisati u nedogled. Jedino što sa sigurnošću mogu reći je to da ću ove podele dorađivati, a preostale pobliže objasniti. Prvom prilikom.

O trojkama

Oduvek sam mrzeo trojke. To je ona ocena koja nit smrdi nit miriše. Da sam naučio bolje, bila bi petica, a da nisam uopšte učio bio bi kec. I tako bih ja, k’o čovek, znao na čemu sam. Iskreno rečeno, s početka školovanja nisam ih ni dobijao, bio sam fino dete, al kako su krenuli gimnazijski dani tako se sve promenilo. Krenule su da pljušte iz matematike, fizike, iz latinskog, geografije, iz komšiluka, iz prijateljstva, iznenada… U bukvalnom, figurativnom, metaforičkom, prenesenom, u svakom mogućem značenju. Kako u dnevniku, tako i u medjuljudskim odnosima. Jedina, mada bitna razlika je u tome što ove prve kad sabereš pa podeliš dobiješ - prosek, a ove druge - presek. Presek u smislu da moraš da presečeš. Sam sa sobom. Prvo. Posle sa drugima. I trećima. Da računica bude kompikovanija (kao i uvek u matematici), prste upliće kombinatorika. Tako je i u životu. Postoje razne jednačine. Najteže su one sa više nepoznatih. Bar meni su bile. X i Y. Tako je i sa hromozomima. Tako je i sa Trojkama.



Dve ribe i frajer. Dva frajera i riba. Tri ribe. Tri frajera. Jel su ovo kombinacije ili varijacije? Na n-ti stepen? Mada, kad pogledamo kroz istoriju, nije da čovečanstvo nije znalo za trojke. Otac, Sin i Sveti Duh, tri praseta, Čehovljeve tri sestre, na kraju krajeva simbol srbovanja su tri prsta. Ali sve to nekako zvuči pitomo (dok ne pomenemo Snežanu i SEDAM patuljaka) dok to ne prenesemo u sexualnu konotaciju - onda zvuči divlje, a kad prenesemo u emotivnu konotaciju - onda zvuči nemoguće.



Nego da se ja vratim na matematiku. Uzmimo neki ceo broj. Recimo 100. Neka on simbolizuje tu Trojku. Kad pokušamo da ga podelimo na tri jednaka dela, na tri jedinke-pojedinca, dobijamo 33,333333… Znači dobijamo nepotpun broj. Ili u slučaju Trojki – nepotpunu jedinku, pojedinca. Pošavši od ove premise, mogu na njoj i da završim jer sam empirijski dokazao nepotpunost tzv. Trojnog odnosa. Ali život nije matematika. Matematika ne zna za toleranciju, žrtvovanje, požudu, zaljubljenost…

U svakom slučaju znam iz ličnih iskustava da ja to nisam mogao. Možda zbog svog velikog ega ili sujete, ali jednostavno nisam mogao. Činilo mi se kao da je onaj broj 100 bio podeljen među nama na 50, 30 i 20. Ili na 40, 40 i 20. Ja sam u oba slučaja imao 20. I nisam pristao na takva pravila. E onda je ostatak trojke to shvatio pa je krenuo u dvojku. Nasamo. I neka su. Nisam se naljutio. U ovom drugom iskustvu, gde je podela rodnih uloga bila drugačija, bilo je malo drugačuje. Ne mnogo. Radilo se o tome da je devojka spretno sedela na dve… stolice… pa je bio mir u “Troji”. Samo ću reći – svaka joj čast. Bilo je lepo dok je trajalo. Dok se nije udala.

Kao epilog, mogu reći sledeće: kome nisam dovoljan u krevetu, neću biti dovoljan ni u životu. Zato bolje odmah sve karte na sto.

O B(L)ogdanu

Da li biti bloger nužno znači samo drsko komentarisati život oko sebe a ne smelo ga živeti, ili su blogeri naprotiv ljudi koji drsko žive život i imaju stav o tome? I muda da sa drugima podele. I život i stav. Da li pisati blog znači samoživo iznositi svoj stav bez mogućnosti na nečiji demant ili mišljenje oprečno svom, ili je pisati blog samo hobi koji ubija vreme? Nije mi namera da postavljam pitanja u nedogled, već da na poneka dam i odgovor. Prvenstveno sebi, a možda nekome pomognem da lakše dođe do svojih odgovora.

Pre nego što sam odlučio da pišem blog razmišljao sam o čemu će biti, koje su to teme koje bih pokrenuo, koji su moji motivi. Došao sam u ćorsokak. Pišem ga zato što mislim da imam šta da kažem. Pisaću o stvarima i mišljenjima koja želim da delim sa drugima. Pisaću o svemu, svakome i svačemu jer ne želim da budem nemi posmatrač društva, države, politike, trendova, stavova, sistema vrednosti. Veličaću, pljuvaću, prozivaću, ali ću biti Bogdan. Pardon. BLOGdan.

Sloboda izbora daje pravo svakome od Vas da izabere: ili da me čita, ili da lupi mišem po X-u u gornjem desnom uglu ekrana.